Dvorac je okružen danas veoma zapuštenim parkom koji je nekada bio uređen po principu engleskih vrtova. U istom parku nalaze se i zgrade koje su služile kao pomoćni objekti dvorca, dok se danas u njima nalazi sirotinja čije je mesto do skoro bilo na ulici. Što se samog dvorca tiče, u njemu niko ne živi i evidentirano je kulturno dobro.

Nekada, enterijer je bio zaista impresivan. Dvorac Baba Pusta blistao je okićen kaminom, raskošnim lusterima, predmetima od mermera i punog drveta. Nameštaj koji ga je krasio bio je izrađen specijalno po narudžbini plemićke porodice Fernbah, kojoj je dvorac i pripadao, i bio je od velike vrednosti. Nažalost, sve je potpuno uništeno.

U prizemlju dvorca smeštena je mala porodična kapela do koje se dolazi oslikanim ulaznim hodnikom. Ona nije u ni malo boljem stanju od bilo koje druge prostorije dvorca, no ipak je još uvek moguće na njenim zidovima videti freske anđela i nekih svetaca.

Manastir Žiča crkvenu samostalnost je stekao 1219. godine, nakon čega je postao sedište autokefalne srpske arhiepiskopije. On je mesto na kome su ustoličeni mnogi episkopi, ali i kraljivi loze Nemanjića.

Manastir Žiča mnogo puta je bio razaran, uglavnom od strane Turaka Osmanlija koji ni prema kome i ni prema čemu nisu imali milosti. Na svu sreću, dočekao je i svoju obnovu i to u periodu između Prvog i Drugog svetskog rata.

Kao što je već rečeno na samome početku, manastir Žiča je zadužbina Stefana Prvovenčanog. Naime, smatra se da je čin njegovog krunisanja obavljen upravo ovde i to 1217. godine kada mu je papa Honorije III uručio kraljevski venac. Samo dve godine kasnije, njegov brat Sveti Sava postavljen je za prvog srpskog arhiepiskopa.

Od 1979. godine manastir Žiča proglašen je za spomenik kulture od izuzetnog značaja i nalazi se pod zaštitom države Srbije.

Ovaj manastir je dugo vekova važio za jedan od najznačajnijih o čemu svedoči i činjenica da se pominje u Studeničkom tipiku, kao i njegov iguman koji je učestvovao u izboru studeničkog igumana. Takođe, manastir Banja mesto je na kome počivaju tela nekih od najistaknutijih porodica iz doba vladavine cara Dušana i Uroša. Nekada, manastir je čak bio mauzolej Vojnovića, ugledne vlastelinske porodice.

U sklopu manastirskog kompleksa nalaze se već pomenuti manastir, crkva posvećena Svetom Nikoli, crkva Uspenja i temelji crkve Svetog Ilije. Crkvu Svetog Nikole sagradio je Stefan Dečanski 30-ih godina 14. veka. Tokom godina, bila je više puta razarana od strane Turaka, a nešto značajniju obnovu doživela je pred sam kraj 16. veka.

Osnova crkve koja je posvećena Svetom Nikoli je u obliku upisanog krsta sa polukružnim apsidom, dve polukružne niše na istoku, tremom na zapadu i pripratom. Što se živopisa crkve tiče, stariji potiče iz 14. veka, a mlađi s kraja 16. veka. Ovaj poslednji radili su slikari iz slikarske radionice iz Peći.

Neki od najstarijih i najdragocenijih predmeta koje manastir Banja čuva jesu darohranilica iz 16. veka, nekoliko čaša sa likom Svetog Nikole, kandila, putiri, predmeti od gorskog kristala, dve ripide, kao i mnogi drugi predmeti koji se koriste prilikom pravoslavnog crkvenog obreda.

Selo Gornja Kravarica se prvi put pominje u prvoj polovini 16. veka, kao nahija Užica, mesto sa svega 19 domova. Međutim, broj stanovnika je do kraja 19. veka skočio na 720. U jednom dokumentu koji se tiče  Dragačeva, a koji potiče iz 1902. godine govori se da su u Gornjoj Kravarici najstarije porodice nepoznatog porekla, a to su: Stanojevići, Tomaševići, Jelići, Joksimovići, Boškovići, Danilovići, Bogićevići, Baralići, Mijailovići, Danilovići, Trifunovići, Rosići, Kovačevići, Perovići, Petrovići i Radičevići.

Nažalost, broj stanovnika se od tada pa do danas znatno smanjio, s obzirom da poslednji popis govori da ih ima otprilike oko 500.

Međutim, prirodu kakvom raspolaže selo Gornja Krvarica teško je precizno opisati u nekoliko reči. Ona mami kada njome zaveje sneg, milina je leškariti u hladu pod nekim starim hrastom dok sunce prži tokom leta, jesenje lišće čini da selo izgleda kao pozlaćeno, dok je prolećni crkvut ptica ovoga kraja naročito privlačan. Jednostavno, Gornja Krvarica je pravo mesto da se makar na dan-dva pobegne od svima dosadne gradske verve, mesto u kome vam neće biti teško da svoj mozak pošaljete na kratki odmor.

Biciklističke ture koje vode do Rimskog bunara pravi su izbor za sve ljubitelje sporta, bilo da se radi o profesionalnom, bilo o rekreativnom bavljenju njime. Ova vožnja će okrepiti vaše telo, ali i duh, a predeli pored kojih staze prolaze čine da svako ko jednom dođe poseti Gornju Krvaricu makar još koji put.

Šetnje planinom Golubac nisu ništa manje interesantne. Svi zaljubljenici u prirodu i fotografiju ovo vide kao izuzetnu priliku da zabeleže svaki kutak ove čarobne planine, ovog spokojnog mesta.

Danas, u velikom dvorcu se nalazi osnovna škola Branko Radičević, dok mali dvorac još uvek nema svoju namenu. No, i jedan i drugi su spomenici kulture od izuzetno velikog značaja baš kao i park prirode u kome su smešteni.

Staklena sudbina

I jedan i drugi dvorac Lazarebić bili su nešto najveličanstvenije u mestu Veliko Središte. Naime, reč je o manje-više siromašnom mestu, sa kućama čiji kvalitet je bio daleko ispod proseka, dok su ove dve građevine potpuno odudarale od takve okoline. Braća Lazarević su bila vrlo ponosna na svoj posed, ali sve im je uvek bilo nedovoljno luksuzno. Stalno su hteli više, stalno još. Naslutićete, preterali su u svojim prohtevima.

Lazarevići su obožavali zimu, do te mere da su uspeli sebi da omoguće da se sankaju čak i tokom leta. Naime, iz Pančeva su naručivali staklo po kome su se klizali. Međutim, žena jednog od braće je propala kroz staklenu stazu i skroz se isekla. No, oni na ovo upozorenje nisu ni obratili pažnju, već su nastavili da uživaju u zimskim čarolijama u sred leta.

Leto pre napuštanja dvorca, Lazareviću su naručili da im se donese specijalno mat staklo. Međutim, u trenutku kada su se spustili sankama po njemu, naglo je zahladnelo i staklo je od silne hladnoće puklo na bezbroj delova. Od tada, braća su obolela od staklene bolesti, te je staklo počelo da im se priviđa svuda. Ubrzo nakon toga napustili su zamak.

Sveti Luka je u Antohiji i Tazru izučio medicinu, te je radio kao lekar najčešće na brodovima koji su prevozili putnike i po nekoliko nedelja. Osim toga, smatra se začetnikom ikonopisanja, s obzirom da mnogi izvori tvrde da je upravo Sveti Luka naslikao prvu ikonu, ikonu Isusa Hrista, a potom i ikone Bogorodice i apostola Petra i Pavla.

Oko 60. godine napisao je Sveto Jevanđelje po Luki, a zatim i Dela apostolska.

Kada je imao 84. godine, idolopoklonci su oduzeli život Svetom Luki obesivši ga na drvo masline u gradu Tebi.

Svetog Luku srpska pravoslavna crkva slavi 31. oktobra, a rimokatolička 18. oktobra. Smatra se zaštitnikom doktora, umetnika, zlatara, mesara i neoženjenih muškaraca. Njegov grob časti nalazi se u Padovi u crkvi svete Justine.

Gradeći dvorac Kapetanovo, stvaraoci su uzor pronalazi u srednjevekovnim zamcima, te su ga izgradili u neogotičkom stilu. U pitanju su vrlo skladne proporcije koje odgovaraju romantičarskim načelima koja se tiču tipa i oblika građevine. Prozori na spratu imaju prelomljen tzv. gotski lk, a završavaju se polulučno. Što se tiče prizemlja, ono je kao imitacija kamenih blokova četvrtastog oblika sa ispupčenom soklom. Prvih godina njegovog postojanja, dvorac je bio okružen parkom ispunjenim zelenilom u centru kojeg se nalazila fontana.

Legenda o dvorcu Kapetanovo

Bilo je leto, avgust 1938. godine. Vlasnik zamka, Botka Bela, izgubio je svoje bogatstvo. Međutim, to još i nije bila tako velika nesreća u poređenju sa onom koja je usledila samo nekoliko dana kasnije pošto je saznao da je bankrotirao. Njegova žena, nemogavši da se pomiri sa gubitkom dvorca, polila se benzinom i zapalila. Sve što je ostalo od nje nakon tog nemilog događaja bio je pramen njene plave kose. Taj pramen dugo je obletao oko dvorca. Legenda kaže da se, posle ove tragedije, svake godine na Svetog Iliju, u jednoj od odaja zamka pojavljuje senka plavokose žene.

Dvorac Kapetanovo danas je adaptiran u hotel, ali i registrovan kao spomenik kulture.

Vrnjačka Banja

Pored postojeće crkve, dvorac Belimarković je u Vrnjačkoj Banji najstariji građevinski objekat i podignut je iznad izvora tople vode. Njegovu gradnju dirigovao je Franc Vinter, ugledni austrijski građevinski inženjer, dok je za idejno rešenje zaslužan Pavle Denic, takođe vrsni građevinski inženjer. Stvaraocima ovog današnjeg spomenika kulture uzor su bili severno-italijansko-poljski dvorci. Naime, jasno se oseća duh romantičarskog istorizma, ali i nezaobilazni renesansni elementi. Prilikom gradnje koristio se beli mermer koji je poreklo vodio iz generalovog ličnog majdana ispod planine Goč.

General, a potom njegovi naslednici, u njemu su živeli sve do 1968. godine kada je objekat otkupljen i proglašen kulturnim dobrom Srbije kojim danas upravlja Kulturni centar Vrnjačka Banja.

Danas, u prostorima ovoga dvorca, nalazi se Zavičajni muzej koji nudi posetiocima svoje bogate istorijske, arheološke, etnografske, umetničke i prirodnjačke zbirke. Stalna postavka muzeja podrazumeva tri izložbe, a to su Ladarište – praistorija Vrnjaca, Etnografsko naslede Vrnjacke Banje i Spomen soba generala Belimarkovića, a u sezoni se postavlja i Umetnička zbirka Zamka kulture, koja obuhvata slike, skulpture i grafiku srpskih autora iz druge polovine 20. veka.

Prva izložba su zapravo tragovi najstarijeg naseljavanja na teritoriji Vrnjačke Banje, a potiču čak iz mlađeg kamenog doba. Druga izložba se bavi načinom života stanovnika vrnjačke teritorije u periodu od druge polovine 19. do šezdesetih godina 20. veka. Treća izložba, izložba Spomen soba generala Belimarkovića podrazumeva deo nameštaja i predmeta koje je koristio general Jovan Belimarković.

Osim izložbi, u današnjem Zamku kulture se održavaju i razna druga kulturna dešavanja kao što su koncerti, promocije knjiga, predavanja i dr.

Dosadašnjim arheološkim istraživanjima pronađena su:

• ženska glava od mermera
• krstate fibule optočene zlatom
• nakit iz Gotskog groba

Pouzdani podaci o vremenu osnivanja Ulpijane ne postoje, iako se veruje da je u pitanju period vladavine cara Trajana. U drugom veku dobija status rimskog municipija,
a nekoliko vekova kasnije postaje sedište episkopije.

Ulpijana je bila opasana bedemima koji su bili široki i po tri metra. Međutim, to nije sprečilo Gote da je čak dva puta zauzmu i potpuno opustoše. Godine 518. Ulpijanu je zadesila nesreća – jak zemljotres koji ju je sravnio sa zemljom. Nakon toga, vizantijski car Justinijan I će obnoviti grad, a Ulpijana dobiti novo ime – Justinijana Sekunda.

Bedemi ovog nekada velelepnog rimskog grada bili su

četvorougaone osnove. Severno i zapadno od grada su bile nekropole, a na severoistoku kastrum čija je osnova bila kvadrat. Severni nekropoli kriju mermerne sarkofage, zidane grobnice, delove podnog mozaika na kome je i natpis donatora.

Iskopavanjima su pronađene još dve terme, bazilika sa kriptom, gradska kapija sa kulama i deo glavne ulice.

Ulpijana kao arheološko nalazište se nalazi pod zaštitom Republike Srbije.

Stavite pirinač da se kuva, a za to vreme doro isperite kupus kako ne bi bio kiseo i nakon kuvanja. Kada je pirinač gotov, pričekajte da se malo ohladi, a potom ga pomešajte sa obe navedene vrste mesa i dodajte smesi orahe, vegetu, so, alevu papriku i sve dobro izmešajte, gnječeći masu rukama. Potom dodajte malo ulja i luka (i jedan i drugi). Fil je sada kompletno spreman da ga umotate u listove kupusa. Kada ste ih zavili, poređajte sarmice u šerpu i prelijte vodom kojoj ćete prethodno dodati malo soli, bibera u zrnu i lorbera. Ostavite sarmu da se krčka na tihoj vatri, a kad voda skoro potpuno ispari, vreme je da je skinete sa šporeta i stavite u tanjir. Prijatno!

Sirmium je mesto rođenja čak sedam rimskih imperatora: Trajana Decija, Aurelijana, Proba, Maksimijana, Hostilijana, Konstancija II i Gracijana. Grad je bio okružen bedemima i rovovima i, sudeći po nalazima arheologa, u njemu je živeo veliki broj bogatih ljudi. Naime, pronađeno je više luksuznih kuća i vila koje su ukrašene izuzetnim freskama i bogatim mozaicima. Pronađeni su i ostaci javnih kupatila, trgovačkih centara, ali i dela od umetničkog značaja kao što su freske i skulpture.

Pre nego što je došao na ideju da izgradi Konstantinopolj, Konstantin Veliki planirao je da upravo Sirmium postane sedište čitavog Rimskog carstva. On je u njemu proveo dosta vremena, ovde proslavio petnaest godina vladavine, rođenje jednog i venčanje drugog sina.

Na mestu na kome se tokom Rimskog carstva nalazila zanatska četvrt, na Žitnom trgu, svake godine u junu se održava Festival besedništva.

Sirmium je uništen pri samom kraju 4. veka nakon prodora Gepida, Huna i Gota.

Vratnjanske kapije

Imali smo sreće da Vratnjanske kapije, to čudo prirode, budu smeštene upravo u našoj prelepoj nam Srbiji koja se može pohvaliti i mnogim drugim prirodnim lepotama. Vratnjanske kapije dobile su ime po mestu na kome se nalaze, a u pitanju je, već pretpostavljate, kanjon Vratne. Kapija, odnosno kamenih lukova ima tri, a nastali su urušavanjam pećina.

Prva kapija nosi naziv Mala kapija, koja je duga svega 15, a široka 30 metara. Druga se, suprotno njoj, proteže na 45 metara, široka je čak 23 metra, visoka 26, a dubina svoda iznosi oko 30 metara. Zato nosi naziv Velika kapija.Treća kapija u sebi krije posebnu draž, verovatno zbog toga što je posetiocima najmanje pristupačna od sve tri. Međutim, ljubitelje prirode, avanturiste i istraživače ništa ne može sprečiti da uživaju u njenoj lepoti.

Nadomak treće ili, kako su joj nadenuli ime Suve kapije, istraživači su, na njihovu veliku radost, otkrili čak tri pećine. Nažalost, o njima se još uvek ne zna mnogo, jer su nedovoljno istražene, što ne znači da će tako i ostati. Međutim, ono što je poznato jeste da je jedna od pećina dugačka neverovatnih 400 metara, u drugoj se čak krije i jezero, a treća krije veliki broj interesantnih, pomalo misterioznih tunela.

Manastir Gradac građen je u Raškom stilu, ali vešto oko može primetiti da se i gotika umešala u poneki deo. Graditeljima je uzor bila Bogorodičina crkva u Studenici, što se jasno može videti već pri prvom pogledu.

Dok su Turci harali našim prostorima, manastir je pretrpeo mnoge nezgode. U to vreme, u njemu nije bilo ni jednog monaha, a crkva je dugo čekala na krov koji je prethodno odnet. Freske koje su je krasile, nažalost su, samo delimično sačuvane. Na potpunu rekonstrukciju manastir Gradac čekao je sve do druge polovine 20. veka, kada počinje da se oporavlja i kada dobija svoj konak. Danas je on ženski manastir.

Hram Svetog Nikole, koji je smešten u porti manastira, najverovatnije je sagrađen sa prvobitnom idejom da se u njemu obavlja služba za radnike koji su bili katolici. Pravougaonog je oblika, nema kupolu i ima pravougaoni oltarski apsid.

Za izgradnju Kaštela zaslužna je porodica Agošton koja se postarala da na ceremoniji njegovog otvaranja svira čuveni Franc List. Prostrana balska dvorana nekada je bila omiljeno mesto okupljanja svih viđenijih ljudi toga mesta i šire, a danas je ona pretvorena u restoran u čijem predivnom ambijentu i ukusnoj hrani uživaju i domaći i strani turisti. Svakako, i preostali deo dvorca je renoviran i adaptiran u hotel.

Pored dvorca Kaštel, u ovom malom selu nalazi se katolička crkva iz druge polovine 19. veka, zadužbina Lazara Lukača. U njoj se nalaze tri velike ikone koje je naslikao holanđanin Van der Ven, a to su Krštenje Hristovo, Sv. Elizabeta i Judita.

Nešto malo dalje smeštena je pravoslavna crkva Svetog Nikole za koju se smatra da je najstarija na ovom području. Naime, podignuta je još 1711. godine, a današnji ikonostas potiče s kraja 19. veka i delo je anonimnog slikara.

Trajanova tabla sadrži natpis od šest redova. Međutim, prilično je oštećena, te se danas mogu pročitati samo tri reda. Ispod natpisa uklesana je figura za koju se pretpostavlja da je Danubius i predstavljen je u klečećem položaju. Iznad natpisa na tabli je nadstrešnica sa nekoliko kaseta koje su ukrašene rozetama i figurama orlova koji šire svoja krila. Sa strane se nalazi reljefni prikaz dva delfina u skoku iznad površine vode.

Natpis je, naravno, uklesan na latinskom jeziku, a evo i šta piše: „Imperator Cezar, sin božanskog Nerve, Nerva Trajan Avgust, pobednik nad Germanima, veliki pontif, četrti put postavljen za tribuna, otac domovine, konzul po treći put, planine je isklesao i postavio grede od kojih je napravljen ovaj put“.