Đura Jakšić bio je veliki boem i ogroman deo svoga vremena provodio je u i sada poznatim i vrlo posećenim kafanama Skadarlije Tri šešira i Dva jelena. Tu je pronalazio inspiraciju za svoja slikarska, ali i književna dela. Osim toga, bio je toliko razočaran u ljude oko sebe, u svoj život koji je smatrao promašenim, protraćenim, pa je verovao da jedino kafane mogu da izleče njegovu napaćenu dušu.

Književno stvaralaštvo

Đura Jakšić smatra se jednim od najznačajnih pesnika srpskog romantizma. U njegovim pesmama jasno se mogu osetiti emocije koje su ga prožimale u trenucima stvaranja. Svoju iskrenost, nežnost i krhkost uspeo je tako vešto da pretoči na papir. Njegova mašta nije imala granice, pisao je slobodno, s puno strasti, pisao je pesme o slobodi, rodoljubive pesme. Neke od njegovih najpoznatijih su Otadžbina, Padajte braćo, Ponoć, Putnik, Veče… Jednu od svojih zbirki posvetio je Milanu Obrenović.

Osim pesnika, Đura Jakšić je napisao i 40 pripovedaka, u kojima obrađuje period vladavina dinastije Nemanjić, i 3 drame u stihu: Stanoje Glavaš, Seoba Srbalja i Jelisaveta.

Umire 1878. godine od tuberkuloze i biva sahranjen na Novom groblju u Beogradu. Danas se svake godine u Srpskoj Crnji, mestu kome je rođen, dodeljuje nagrada Đura Jakšić za najbolju zbirku poezije.

Školovanje i rad sa decom

Desanka Maksimović završila je gimnaziju u Valjevu, nakon čega nastavlja da se školuje na Filozofskom fakultetu u Beogradu na smeru za svetsku kinjiževnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti. Ubrzo po diplomiranju zaposlila se u gimnaziji u Obrenovcu kao predavač književnosti, a potom i kao suplent u Trećoj beogradskoj ženskoj gimnaziji. Zahvaljujući stipendiji francuske vlade, Desanka Maksimović usavršavala se u Parizu punih godinu dana, a po povratku se zaposlila u Dubrovniku. Ipak, od svih gradova koje je obišla i u kojima je radila, Beograd joj je najviše bio prirastao za srce, te mu se tako vraća 1927. godine i zapošljava se u Prvoj ženskoj gimnaziji.

Književni rad

Pre svega bila je pesnik, ali i pripovedač, romansijer, pisala je za decu, a besprekornim znanjem jezika poslužila se kako bi prevela mnoga velika dela ruske, slovenačke, bugarske i francuske književnosti. Podrška prijatelja istog opredeljenja joj je mnogo značila, a samo neki od njih bili su Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Branko Ćopić, Isidora Sekulić.

Svoje prve pesme Desanka Maksimović objavljivala je u tada poznatom časopisu Misao, a ubrzo počinje da objavljuje i knjige. Ukupno ih je objavila oko pedeset, a neke od najznačajnijih su Zeleni vitez, Gozba na livadi, Šarena torbica, Pesnik i zavičaj, Otadžbino, tu sam, Prolećni sastanak, Tražim pomilovanje, Pamtiću sve, Slovo o ljubavi i druge.

Veliki deo njene poezije čine rodoljubive pesme, prožete dozom ozbiljnosti i jakih osećanja i, s druge strane, ljubavne, energične, lepršave pesme. Neke od njenih najpoznatijih pesama su Opomena, Tražim pomilovanje, Srbija je velika tajna, a nikako se ne sme izostaviti Krvava bajka, pesma koju je Desanka Maksimović napisala 1941. godine i koja govori o streljanju nedužnih đaka iz Kragujevca. Pesma je očima javnosti bila dostupna tek po završetku rata.

U čast Desanke Maksimović

U Brankovini, 1985. godine obnovljena je škola koju je pohađala Desanka Maksimović i u kojoj je ujedno njen otac radio kao učitelj. Nazvana je Desankina škola i do dan danas ponosno nosi to ime.

Još za njenog života, u Valjevu, na Tešnjaru, podignut joj je spomenik koji je Matija Bećković svečano otkrio 1990. godine. U Beogradu, njen spomenik se nalazi u Tašmajdanskom parku, a otkriven je 2007. godine.

Slaveći sto godina od njenog rođenja, UNESCO je Desanku Maksimović proglasio za ličnost kulture u godini 1998.

Desanka Maksimović preminula je u 95. godini života, godine 1993, a sahranjena je u Brankovini.