Tako je Ivo Andrić odrastao u Višegradu u kojem je završio osnovnu školu. Potom, ponovo se vraća u Sarajevo i tamo završava Veliku gimnaziju. U to vreme, živeo je sa majkom koja je bila radnica u jednoj fabrici ćilima. Odmah po završetku srednje škole, Ivo Andrić kao odličan učenik dobija stipendiju i u Zagrebu upisuje Mudroslovni fakultet Kraljevskog sveučilišta Franje Josipa I.

Još kao vrlo mlad, Ivo Andrić objavljivao je recenzije o knjigama, pesme, zapažanja koja se tiču najrazličitijih izložbi u Savremeniku, Hrvatskoj riječi i Hrvatskom pokretu. Njegovo prvo objavljeno značajno delo jeste Ex Ponto, pesme u prozi. Objavljeno je 1918, godinu dana po izlasku iz zatvora u kome je boravio kao pripadnik nacionalno-revolucionarne omladine.

Godine 1923. Ivo Andrić nastavlja studije na Filozofskom fakultetu u Gracu gde je postavljen za vicekonzula. Međutim, vrlo brzo istu funkciju dobija i u Madridu u kojem će živeti nekoliko godina. U Višegrad se vraća tek skoro 10 godina nakon završetka Drugog svetskog rata.

Godine 1961. list Borba piše da je Ivo Andrić potencijalni dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Prognoze su bile tačne, te tako svega sedam dana kasnije Ivo Andriću zaista dobija pomenutu prestižnu nagradu za delo Na Drni ćuprija. Nedugo potom dobija i Specijalnu Vukovu nagradu od skupštine Kulturno-prosvetne zajednice Srbije.

Ivo Andrić umro je 1975. godine nakon teške borbe koju je vodio zbog izuzetno ozbiljnog poremećaja moždanog krvotoka. Iste godine, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, položena je urna ovog velikog pisca i čoveka.

Njegova najznačajnija dela su Na Drini ćuprija, Ex Ponto, Jelena, žena koje nema, Omerpaša Latas, O priči i pričanju, Travnička hronika, Most na Žepi, Prokleta avlija, Aska i vuk i mnoga druga.

Neispunjen ovim poslom, Jovan Jovanović Zmaj ga napušta i posvećuje se književnom radu. Pokreće dva časopisa: Javor i Komarac, satirični list, a nešto kasnije i list Zmaj. Ovaj poslednji, po kome će i on sam kasnije dobiti nadimak, nastao je veštom igrom reči, jer je 3. maj bio dan održavanja Majske skupštine 1848. godine.

Zadovoljivši se pisanjem, Jovan Jovanović Zmaj odlučio je da se ponovo vrati nauci, te tako upisuje i uspešno završava medicinu i počinje da radi kao lekar. Međutim, vrlo brzo će napustiti ovaj poziv, razočaran, utučen, jer mu umiru i deca i žena. Ova tragedija podstakla je njegovo pesničko stvaralaštvo, te tako objavljuje svoje dve najbolje zbirke i posvećuje ih ženi i deci: Đulići i Đulići uveoci.

Jovan Jovanović Zmaj najviše je pisao za decu i o deci, pesme visokog moralnog značaja i sa obaveznom poukom. Zahvaljujući svojoj sposobnosti da posmatra života iz ugla deteta, vešto je uspeo da pridobije najmlađu publiku koja i dan danas uživa u njegovim stihovima i poistovećuje se sa likovima iz njegovih pesama.

Njegove najpoznatije pesme su Ala je lep ovaj svet, Ala su to grdne muke, Kaži mi kaži, Brata se duri, Golema repa, Deda i unuk, Žaba čita novine, Pačija škola, Taši, taši, Ciganin hvali svoga konja, Razgovor sa mačetom i mnoge druge…

Umire 1904 god. u Sremskoj Kamenici koja je nekada, u njegovu čast, nosila ime Zmajeva Kamenica.

Kada je 1903. godine pao režim kralja Aleksandra Obrenovića, Radoje Domanović osniva Stradiju, politički list koji govori o nužnosti borbe protiv novog režima. Kako mu nije polazilo za rukom da bilo šta učini po tom pitanju, sve dublje je padao u očajanje, a spas pronalazio ne samo u pisanju, već i u čaši koja ga je još intenzivnije vukla na dno. Sam, bez igde ikog, neshvaćen i siromašan, Radoje Domanović umire vrlo mlad, sa svega 35 godina. Bilo je to u Beogradu 1908. godine.

Najznačajnije pripovetke koje je Radoje Domanović ostavio iza sebe jesu Danga, Vođa, Stradija, Ukidanje strasti, Razmišljanje jednog običnog srpskog vola, Mrtvo more, Kraljević Marko po drugi put među Srbima, Ne razumem, Pozorište u Palanci, Glasam za slepca, a neke od njih pretočene su i na filmsko platno.

Đura Jakšić bio je veliki boem i ogroman deo svoga vremena provodio je u i sada poznatim i vrlo posećenim kafanama Skadarlije Tri šešira i Dva jelena. Tu je pronalazio inspiraciju za svoja slikarska, ali i književna dela. Osim toga, bio je toliko razočaran u ljude oko sebe, u svoj život koji je smatrao promašenim, protraćenim, pa je verovao da jedino kafane mogu da izleče njegovu napaćenu dušu.

Književno stvaralaštvo

Đura Jakšić smatra se jednim od najznačajnih pesnika srpskog romantizma. U njegovim pesmama jasno se mogu osetiti emocije koje su ga prožimale u trenucima stvaranja. Svoju iskrenost, nežnost i krhkost uspeo je tako vešto da pretoči na papir. Njegova mašta nije imala granice, pisao je slobodno, s puno strasti, pisao je pesme o slobodi, rodoljubive pesme. Neke od njegovih najpoznatijih su Otadžbina, Padajte braćo, Ponoć, Putnik, Veče… Jednu od svojih zbirki posvetio je Milanu Obrenović.

Osim pesnika, Đura Jakšić je napisao i 40 pripovedaka, u kojima obrađuje period vladavina dinastije Nemanjić, i 3 drame u stihu: Stanoje Glavaš, Seoba Srbalja i Jelisaveta.

Umire 1878. godine od tuberkuloze i biva sahranjen na Novom groblju u Beogradu. Danas se svake godine u Srpskoj Crnji, mestu kome je rođen, dodeljuje nagrada Đura Jakšić za najbolju zbirku poezije.

Školovanje i rad sa decom

Desanka Maksimović završila je gimnaziju u Valjevu, nakon čega nastavlja da se školuje na Filozofskom fakultetu u Beogradu na smeru za svetsku kinjiževnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti. Ubrzo po diplomiranju zaposlila se u gimnaziji u Obrenovcu kao predavač književnosti, a potom i kao suplent u Trećoj beogradskoj ženskoj gimnaziji. Zahvaljujući stipendiji francuske vlade, Desanka Maksimović usavršavala se u Parizu punih godinu dana, a po povratku se zaposlila u Dubrovniku. Ipak, od svih gradova koje je obišla i u kojima je radila, Beograd joj je najviše bio prirastao za srce, te mu se tako vraća 1927. godine i zapošljava se u Prvoj ženskoj gimnaziji.

Književni rad

Pre svega bila je pesnik, ali i pripovedač, romansijer, pisala je za decu, a besprekornim znanjem jezika poslužila se kako bi prevela mnoga velika dela ruske, slovenačke, bugarske i francuske književnosti. Podrška prijatelja istog opredeljenja joj je mnogo značila, a samo neki od njih bili su Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Branko Ćopić, Isidora Sekulić.

Svoje prve pesme Desanka Maksimović objavljivala je u tada poznatom časopisu Misao, a ubrzo počinje da objavljuje i knjige. Ukupno ih je objavila oko pedeset, a neke od najznačajnijih su Zeleni vitez, Gozba na livadi, Šarena torbica, Pesnik i zavičaj, Otadžbino, tu sam, Prolećni sastanak, Tražim pomilovanje, Pamtiću sve, Slovo o ljubavi i druge.

Veliki deo njene poezije čine rodoljubive pesme, prožete dozom ozbiljnosti i jakih osećanja i, s druge strane, ljubavne, energične, lepršave pesme. Neke od njenih najpoznatijih pesama su Opomena, Tražim pomilovanje, Srbija je velika tajna, a nikako se ne sme izostaviti Krvava bajka, pesma koju je Desanka Maksimović napisala 1941. godine i koja govori o streljanju nedužnih đaka iz Kragujevca. Pesma je očima javnosti bila dostupna tek po završetku rata.

U čast Desanke Maksimović

U Brankovini, 1985. godine obnovljena je škola koju je pohađala Desanka Maksimović i u kojoj je ujedno njen otac radio kao učitelj. Nazvana je Desankina škola i do dan danas ponosno nosi to ime.

Još za njenog života, u Valjevu, na Tešnjaru, podignut joj je spomenik koji je Matija Bećković svečano otkrio 1990. godine. U Beogradu, njen spomenik se nalazi u Tašmajdanskom parku, a otkriven je 2007. godine.

Slaveći sto godina od njenog rođenja, UNESCO je Desanku Maksimović proglasio za ličnost kulture u godini 1998.

Desanka Maksimović preminula je u 95. godini života, godine 1993, a sahranjena je u Brankovini.

Branislav Nušić je svoju književnu karijeru usmerio ka komedijama koje su se u najvećoj meri ticale ismevanja vlasti, iako nije preskočio da piše i o običnim ljudima, svakodnevnim događajima u kojima je konstantno pronalazio duhovite elemente i pretakao ih u dela koja će primiti izuzetne pohvale kritičara i, što je još važnije, koja će oduševiti široku publiku.

Ipak, nekima se njegov smisao za humor nije naročito dopao, te je Branislav Nušić na neko vreme boravio i u zatvoru. Naime, posle srpsko-bugarskog rata, u kome je i sam učestvovao, piše delo Dva Raba u kome javno ismeva srpsku monarhiju, a naročito kralja Milana Obrenovića. Osuđen je na dve godine zatvora, a prilikom ovog boravka napisaće komediju Protekcije.

Mnoge njegove komedije pretočene su u pozorišna dela i filmove, a neke od najznačajnijih su Gospođa ministarka, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica, Pokojnik, Dr, Put oko sveta, kao i mnoge druge.

Godine 1900. Branislav Nušić postavljen je za sekretara Ministarstva prosvete, a potom i za dramaturga Beogradskog Narodnog pozorišta. Na neko vreme seli se u Novi Sad na mesto upravnika Srpskog narodnog pozorišta, ali se nedugo potom vraća u voljeni Beograd gde nastavlja da piše pod pseudonimom Ben Akiba.

Branislav Nušić umire u Beogradu 1938. godine u svojoj 73. godini života.

Stevan Sremac za razliku od mnogih zvučnih imena iz sveta književnosti svoju karijeru pisca nije otpočeo rano, šta više. Njegova prva objavljena dela bile su hronike koje su se ticale ličnosti i događaja vrednih pomena kada je u pitanju srpska istorija. Tada je već imao 33 godine. Kasnije će se ova dela okupiti u jednoj knjizi pod nazivom Iz kniga starostavnih.

Iako i dalje zaljubljen u istoriju, Stevan Sremac se u kasnijem periodu svog stvaralaštva okreće realističkoj pripoveci, a prva od njih bila je Božićna pečenica. Ništa manje uspešne usledile su i Ivkova Slava, Pop Ćira i pop Spira, Zona Zamfirova… Njegove pripovetke bile su inspiracija domaćim rediteljima da od njih naprave film. Svaki od njih u bioskope je privukao izuzetno veliki broj gledalaca.

Stevan Sremac je, kao što je već pomenuto, bio jedan od uglednijih članova Liberalne stranke. Dakle, bio je protivnik siromašnih seljaka, učitelja slobodnog mišljenja i podržavao je vlast, birokratiju, gazde toga vremena. Njegovo političko opredeljenje je, svakako, uticalo i na njegovo književno stvaralaštvo. No, ono što je izvesno jeste da je uvek polazio od prethodno proverenih činjenica, pišući tačno ono što vidi i čuje. Verovatno je to bila dobitna kombinacija za uspeh kakav je on useo da postigne u književnom svetu.

Završivši školu, Simo Matavulj počeo je da radi kao nastavnik u Dalmaciji, a potom i u Crnoj Gori. Ljubav prema putovanju odvešće ga u mnoge evropske gradove od kojih će jedan biti i Pariz u kojem ostaje da živi godinu dana. Nakon pariskog života dolazi u Srbiju da predaje kao nastavnik u gimnaziji.

Simo Matavulj jedan od najznačajnijih predstavnika srpskog realizma. Napisao je za svoga života oko sedamdeset pripovedaka i novela (S mora i planine, S Jadrana, Primorska obličja, Pilipenda…), a valja pomenuti i dva romana Uskok i Bakonja Fra Brne. Njegov književni rad čine i putopisi, književni članci, sveske uspomena i dve drame. Što se tiče njegovog prevodilačkog rada, najveće interesovanje gajio je prema francuskim piscima, pa je tako, između ostalog, preveo Zolin San, Molijerovog Mizantropa, Vogieove Zimse priče.

Simo Matavulj umro je 1908. godine u Beogradu, a od 1904. bio je redovni član Srpske kraljevske akademije.

Laza Lazarević je, osim prema medicini, gajio ogromnu ljubav prema književnosti. Za deset godina knjiženog rada napisao je samo devet pripovedaka, a sačuvano je i osam nedovršenih: Prvi put s ocem na jutrenje, Školska ikona, U dobri čas hajduci, Na bunaru, Verter, Sve će to narod pozlatiti, Vetar i On zna sve. Deveta pripovetka jeste Švabica, ali nju Laza Lazarević nikada nije objavio, verovatno verujući da je previše autobiografska. Svetlost dana ugledala je sedam godina nakon njegove smrti.

Laza Lazarević bio je oženjen Poleksijom, sestrom jednog od njegovih najboljih prijatelja Koste Hristića. Imali su tri sina i jednu kćer. Na njihou veliku nesreću, dva sina su im preminula na rukama i to jedan sa mesec, a drugi sa nepunih godinu dana.

Danas se u Šapcu svake godine dodeljuje Nagrada Laza Lazarević za najbolju neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku.

1)      rečca NE u odričnim oblicima glagola (ne mogu, ne idem, ne čitam, ne jedem i sl.)

2)      upitna rečca LI (Da li imaš novca? Hoćeš li u bioskop? Možeš li da me pozoveš? i sl.)

3)      zamenice NIKO, NIŠTA, NIKAKAV, NIČIJI, NIKOJI uz predloge (ni u čijem, ni za koga, ni sa kim i sl.)

Sastavljeno se pišu:

1)      nazivi stanovnika naselja koji u sebi sadrže dve reči (Novosađanka, Novopazarac, Crnogorac i sl.)

2)      složenice sa jednim akcentom čiji se prvi deo ne menja (jugoistočni, uvući, pismonoša i sl.)

3)      rečca NE uz imenice i prideve (nepismen, neobrazovan, nevaspitan, neznanje, nepoštenje, neiskrenost i sl.)

4)      rečca NAJ u superlativu (najjači, najjednostavniji, najugledniji, najpriličniji i sl.)

5)      neki složeni prilozi i predlozi: malopre, otprilike, uoči, povrh, najednom, napamet i sl.)

6)      prisvojni pridevi koji su izvedeni od naziva mesta koja se sastoje od dve akcentovane reči (južnoamerički i sl.)

7)      imenice PREPODNE i POPODNE koje označavaju vreme u celini (U školi smo proveli čitavo prepodne/popodne. i sl.)

• u nominativu jednine pojedinih prideva koji se nalaze u muškom rodu:

mio – mili

zero – zreli

kiseo – kiseli

veseo – veseli

topao – topli

• u nominativu jednine nekih imenica sva tri roda:

misao – misli

anđeo – anđeli

ugao – uglovi

orao – orlovi

posao – poslovi

• kod radnog glagolskog prideva u jednini muškog roda:

čitao – čitala

sedeo – sedela

jeo – jela

mleo – mlela

pleo – plela

• pri izvođenju nekih reči:

seliti – seoba

deliti – deoba

• kod imenica koje se završavaju na  -LAC u svim padežima osim u nominativu jednine i genitivau množine:

slušalac – slušaoci

gledalac – gledaoci

čitalac – čitaoci

poštovalac – poštovaoci

obožavalac – obožavaoci

*međutim, ovo ne važi za reči strelac, ilegalac i znalac koje su u ovom slučaju izuzeci

Na nepostojano A nailazimo u sledećim slučajevima:

• kod nominativa jednine prideva muškog roda

mrtav – mrtvi

šupalj – šuplji

bolestan – bolesni

dobar – dobri

ljubak – ljupki

• kod genitiva množine imenica srednjeg roda

pismo – pisama

staklo – stakala

sedlo – sedala

svetlo – svetala

• kod nominativa jednine i genitiv množine imenica muškog roda

hitac – hici – hitaca

trenutak – trenuci – trenutaka

poćetak – počeci – početaka

kućerak – kućerci – kućeraka

kapak – kapci – kapaka

• kod genitiva množine imenica ženskog roda

ovce – ovaca

mačke – mačaka

lutke – lutaka

greške – grešaka

sveske – svezaka

• kod oblika za prošlo vreme nekih glagola

stigao – stigli – stigla

mogao – mogli – mogla

pekao – pekli – pekla

prošao – prošli – prošla

došao – došli – došla

• kod nominativa pridevske zamenice muškog roda

nikakav – nikakvi – nikakva

sav – svi– sva

onakav – onakvi – onakva

takav – takvi – takva

kakav – kakvi – kakva

• kod pojedinih predloga

s – sa

kroz – kroza

uz – uza

k – ka

niz – niza   

Na kraju pisanih dokumenata često se uviđa sledeća greška:

S’ poštovanjem

Ovo nikako nije ispravno, jer se glas A ne izostavlja, već postoje dva oblika ovog predloga, a to su S i SA.

Međutim, u slučaju da se sonant J nađe ispred usnenih suglasnika B, P, V, M, on se sa njima neće stopiti, već preći u samoglasnik LJ, iz čega se dobijaju suglasničke grupe BLJ, PLJ, MLJ i VLJ.

Jotovanje se javlja u prezentu pojedinih glagola kao što su

klicati – klic + jem – kličem

mahati – mah + jem – mašem

pisati – pis + jem – pišem

ali i kod komparativa prideva

crn + ji – crnji

uzak + ji – uži

tvrd + ji – tvrđi

Jotovanje će se izvršiti i pri izvođenju nekih reči poput

cvet + je – cveće

grm + je – grmlje

žbun + je – žbunje

u instrumentalu jednine imenica ženskog roda koje se završavaju suglasnikom

mladost + ju – mladošću

mast + ju – mašću

so + ju – solju

ali i kod trpnog prideva nekih glagola 

platiti – plaćen

voleti – voljen

kositi – košen

Postoji nekoliko prideva čiji je komparativ nepravilan i u kojima je izvršeno jotovanje, a većina prilikom građenja njihovog oblika često pravi grešku:

kaže se STROŽI, a ne STROŽIJI

kaže se VIŠI, a ne VIŠLJI

kaže se BEŠNJI, a ne BESNIJI

kaže se TEŠNJI, a ne TEŠNIJI

Kada sibilarizacija stupa na snagu?

• kod množine imenica muškog roda:

radnik – radnici

siromah – siromasi

jastog – jastozi

seljak –seljaci

orah – orasi

• kod imperativa:

vući – vuci

leći – lezi

pomagati – pomozi

obući – obuci

peći – peci

• kod lokativa i dativa imenica ženskog roda:

supruga – supruzi

devojka – devojci

muka – muci

šaka – šaci

Međutim, sibilarizacija se neće izvršiti u sledećim slučajevima:

• kod ličnih imena u dativu i lokativu

Užičanka – Užičanki

Slovenka – Slovenki

Desanka – Desanki

Japanka – Japanki

Stanka – Stanki

• kod reči koje se završavaju sa -ČKA, -ĆKA, -CKA

tačka – tački

mačka – mački

kocka – kocki

voćka – voćki

zvečka – zvečki

• kod reči koje se završavaju na –NKA, -TKA I –SKA

crnka – crnki

pripovetka – pripovetki

lutka – lutki

motka –motki

maska – maski

• kada se javi suglasnička grupa ZG ili SH

mazga – mazgi

tezga – tezgi

Palatalizacija se javlja:

• u vokativu jednine imenica muškog roda koje se završavaju na K, G, H:

vuk – vuče ; radnik – radniče ; Predrag – Predraže

• kod građenja reči čija se tvorbena osnova završava na K, G, H:

strah – strašan ; prah – prašina ; muka – mučiti

• kod prezenta glagola čija se tvorbena osnova završava na K, G, H:

tući – tučem – tuku ; peći – peku ; obući – obučem –obuku

A pošto je srpska gramatika puna izuzetaka, ne treba da čudi što ih nalazimo i ovde. Tako, palatalizacija se neće izvršiti u sledećim slučajevima:

• kod prisvojnih prideva koji su nastali od ličnih imena sa završetkom –ga ili –ka:

Senka – Senkin ; Petka – Petkin ; Gaga – Gagin

• postoje reči koje bi, ako bi se izvršila palatalizacija, potpuno izgubile svoj smisao, zbog čega u ovakvim slučajevima nema palatalizacije:

baka – bakin ; dug – dugi ; kocka – kockica