Eksterijer crkve

Projekat novog hrama napravili su Branko i Petar Krstić, braća i profesori Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Crkva Svetog Marka sagrađena je po ugledu na Gračanicu, zadužbinu kralja Milutina koja se nalazi na Kosovu. Reč je o srpsko-vizantijskom stilu, pri izgradnji su korišćeni isključivo prirodni materijali, a spoljni zidovi su u dve boje.

Enterijer crkve

Crkva Svetog Marka , bar što se tiče njene unutrašnjosti, još uvek nije kompletno završena. Potrebno je još mnogo ukrašavanja, ali postojeće freske svakako je i sada čine veličanstvenom. Na samom ulazu u crkvu, iznad vrata, nalazi se ikona svetog apostola Marka po kome i nosi naziv. Urađena je u mozaiku i to davne 1961. godine. Časna trapeza urađena je od mermera baš kao i ikonostas. Sa desne strane oltara nalazi se još jedan, ali znatno manji olatar, koji je posvećen despotu Stefanu Lazareviću. Po ulasku u hram, sa desne strane može se videti grobnica cara Stefana Dušana u kojoj počivaju njegove mošti donete iz Prizrena.

Samo neke od najvrednijih ikona kojima se crkva ponosi su Bogorodica sa Hristom, vrlo stara ikona koja potiče još iz 16. veka, Sveti Nikola na prestolu, ikona Strašni sud iz 19. veka, Sveti Georgije ubija aždaju iz 20. veka, ali i mnoge druge izuzetne vizuelne i duhovne lepote.

Karađorđev prezir prema Turcima bio je ogroman, ali nije bio nemilosrdan samo prema njima. Neki izvori kažu da je nedugo nakon sopstvene ženidbe ubio nekog Turčina zbog čega nije mogao da ostane u Srbiji, pa je odbegao sa čitavom porodicom. Međutim, njegov otac koji je dugi niz godina služio Turke nije želeo da otežava sebi i svojoj porodici, te je zaključio da je najrazumnije da se pomiri sa tom činjenicom i nastavi da im služi. Kako nije pristao na ženine molbe da odustane od te zamisli, Karađorđe ga je ubio.

No, to nije jedini član njegove porodice koji je stradao od Karađorđeve ruke. Svog brata Marinka obesio je pred kućom zbog toga što je jednog stanovnika Topole bio optužio za nasilničko ponašanje. 

Prvi srpski ustanaka

Krajem 18. i početkom 19. veka Turci su postali još okrutniji, a kap koja je prelila čašu bila je tzv. seča knezova koju su sprovele dahije. Njome su hteli da zaplaše Srbe i uguše ustanak koji još nije ni počeo, a za koji su znali da se priprema. Međutim, seča knezova izazvala je potpuno suprotan efekat, te je na Saboru u Orašcu na Sretenje Gospodnje 1804. godine doneta odluka da se podigne Prvi srpski ustanak, a za vođu je izabran Karađorđe . Strog, disciplinovan, okrutan, uporan, Karađorđe je odneo pobedu na Mišaru, Ivankovcu, Novom Pazaru i mnogim drugim mestima nad turskom vojskom koja je u većem broju slučajeva bila fizički spremnija i opremljenija.

Posle mira sklopljenog u Bukureštu, svađe među narodom bile su sve češće i svakim danom sve ozbiljnije, što se naravno odrazilo i na njihovo delovanje u Ustanku. Karađorđe zaključuje da više nema svrhe nastavljati borbu, te 1813. godine beži u Austriju. Mnogi će ovaj potez osuditi kao kukavički, a njegov povratak u Srbiju kao ogromnu želju za vlasti koja i dalje tinja u njemu, s obzirom da se sa Milošem Obrenovićem dogovorio o zajedničkoj akciji. Međutim, na njegovo naređenje, Karađorđe je ubijen 1817. godine.