Međutim, vernik mora osetiti pokajanje da bi skinuo teret greha sa sebe. U slučaju da ispovednik primeti da se vernik ne kaje, on je slobodan da ne pročita ovu molitvu. Takođe, on se obavezuje da po cenu života nikom ne oda ono što mu ma koji vernik ispovedi.

Ako je reč o nekom većem grehu, ispovednik preporučuje verniku kaznu čija težina varira u zavisnosti od težine samoga greha. To može biti post, molitva, traženje oproštaja od osobe kojoj je učenjen nažao, a jedna od najstrožijih kazni jeste zabrana pričešća na neko vreme, jer vernik tako ne može da olakša dušu, već je prinuđen da živi sa teretom greha koji ga izjeda.

Sveta tajna braka ne podrazumeva samo čin samog venčanja. Kada par donese odluku da svoju ljubav kruniše brakom odlazi kod sveštenika kako bi obavio takozvani predbračni ispit. Tada sveštenik ispituje postojanje tj. nepostojanje činjenica koje bi mogle da spreče dvoje da uđu u brak. Neke od najvećih smetnji su krvno srodstvo među budućim supružnicima, maloletstvo, neobavljeno krštenje jednog ili oba buduća bračna druga, obećanje drugoj osobi na brak i slično.

Međutim, ako Bog da i ne postoje nikakve smetnje, nakon tri Svete Liturgije, Sveta tajna braka se može izvršiti i to isključivo u pravoslavnom hramu. Venčanje se vrši pred Krstom i Jevanđeljem, a obavezno moraju biti prisutna dva svedoko, odnosno kumovi mladenaca. Pre samog venčanja, mladenci ispred oltara jedno drugom na ruku stavljaju verenički prsten.

Sveštenik jasno i glasno obavezno postavlja svim prisutnima pitanje da li postoji neki valjan razlog zbog kojeg dvoje prisutnih mladenaca ne bi trebalo da se venčaju. Ako ne, na samom kraju venčanja sveštenik oboje pita da li slobodnom voljom stupaju u ovaj brak i da li se nisu obećali nekom drugom. Ako pristanu, sveštenik im oboma na glavu stavlja vence i izgovara “Gospode, Bože, naš, slavom i čašću venčaj ih”. Nakon toga iz iste čaše piju vino i time se simbolično zavetuju da će čitavog života sve deliti jedno sa drugim, i dobro i zlo, i sreću i tugu, biti tu jedno za drugo i u zdravlju i u bolesti.

Što Bog sastavi, čovek ne može da rastavi, te crkva venčanje jednom od supružnika sa trećom osobom dozvoljava samo u slučaju smrti ili neverstva supružnika.

U Vojvodini, poklade su se nekada obeležavale šetnjom maskirane mladeži koja je išla od kuće do kuće, a dobri domaćini bi im uvek nešto darovali, najčešće hranu. Veseli, maskirani učesnici do jutra bi pevali i zbijali šale na tuđ, ali i svoj račun.

Strašni Todor

Todorova nedelja među Vlasima je jedan od značajnijih praznika za koji se vežu određena verovanja i običaji. Naime, prve nedelje uskršnjeg posta, između ponedeljka i utorka, Vlasi praktikuju da ne rade apsolutno ništa, već ostaju u svojim kućama sa porodicom zbog straha od Todorove konjice, bića sa likom čoveka i repom na telu, izuzetno nemilosrdna.

Todorova nedelja uliva većini njih strah u kosti, ali ipak imaju razumevanja za nesrećnog Todora. Ili možda samo žele da ga odobrovolje. Tada se sprema bogata trpeza na kojoj nema čega nema, daju im priliku da posete ljude koje su voleli, obiđu mesta na kojima su nekada boravili.

Kako se vrši sveta tajna pričešća

Nakon nedelju dana posta dolazi se na jutarnju službu nakon koje se vrši sveta tajna pričešća . Prilikom prilaska svešteniku treba se prekrstiti, a potom izgovoriti svoje ime tako da ga sveštenik čuje. Sveštenik potom verniku koji se pričešćuje daje kaščicu vina, a potom se uzima nafora. Pre nego što se nafora pojede treba se prekrstiti i svšteniku koji je daje poljubiti ruku.

Nakon pričešća, taj dan takođe treba da se posti, ali sada na ulju. Međutim, ako nije neki veliki praznik i taj dan se ne posti, onda možete da se vratite mrsnoj hrani.

Kako se vrši miropomazanje

Miropomazanje vrši sveštenik kada i krštenje izgovarajući sledeće reči: Pečat dara Duha Svetoga, posle čega kum izgovara: Neka tako bude.

Pošto se miropomazanje završi, sledi litija, odnosno hodanje oko hrama. Hram se obilazi tri puta i peva se: Vi koji se u Hrista krstite, u Hrista se obukoste, aliluja. Ovo kruženje simbolizuje večnost, tj. večnu vezu između miropomazanog i Isusa Hrista.

Nakon kruženja oko hrama sveštenik čita Apostole i Jevanđelja, posle čega briše Sveto Miro sa prethodno pomazanih delova tela i odseca pramen kose miropomazanom. Taj pramen simbol je žrtve i zavetovanja Bogu.

Znamenje

Nakon par dana od porođaja vrši se znamenje rođene bebe. Kako se to radi? Naime, neko od članova porodice odlazi kod sveštenika po znamenje noseći mu flašu vode. Sveštenik osvećuje vodicu i u nju dodaje bosiljak: Potom izgovara ime koje će dete nositi dok se ne krsti. Vodom donetom kući beba se kupa narednih četrdeset dana.

Krštenje

Posle nekoliko nedelja, dete je spremno za krštenje . Naime, sveštenici stalno upozoravaju da decu treba što pre krstiti, čim malo ojačju. U suprotnom, ako se ne daj Bože bebi nešto dogodi i umre nekrštena, sveštenik nema pravo da nad njom izvši opelo.

Krštenje se obično vrši u manastiru ili crkvi, a sve češće sveštenici dolaze i u kuću roditelja. Za krštenje je potrebno spremiti krsnicu, platno u beloj boji kojim će se dete uviti odmah po krštenju. Kasnije, od tog platna detetu se šije komad odeće. Zatim je potrebno pripremiti vodu kojom će se dete krstiti, a nakon obreda njome treba zaliti cveće. Tokom čina krštenja, sveštenik detetu odseca pramen kose koji stavlja u vosak koji se, zajedno sa svećom koja je tom prilikom gorela, čuva u kući.

Iako je krštenje deteta važan događaj u životu svake majke, ona ipak ne sme prisustvovati u slučaju da se dete krštava pre četrdesetog dana života, jer se veruje da je tokom tog perioda žena nečista.  

Krštenje svakako ne može proći bez kuma. On je duhovni otac deteta i osoba koja mu daje ime. Da bi mogao da krsti dete, kum takođe mora biti kršten po pravoslavnom obredu i mora biti punoletan. Uloga kuma nikako ne može pripasti roditeljima, ali ni monasima.

Nužno krštenje
 
U slučaju da se, daleko bilo, dete razboli i rizično je voditi ga bilo gde, pa samim tim i u crkvu, onda crkva dozvoljava krštenje u nuždi koje može izvršiti svaka osoba krštena po pravoslavnom obredu. Dete se pokropi vodom i izgovore se sledeće reči: Krštava se sluga Božji (ime) u ime Oca Amin, i Sina Amin, i Svetoga Duha.

Kod pravoslavnih Srba, sveštinik dvaput godišnje vrši svećenje vodice u kućama vernika na Uskrs i nekoliko dana pre krsne slave. Kada osveti vodu, sveštenik njome kropi prostorije u kući i članove porodice koji potom celivaju časni krst.

U Grčkoj je , recimo, veliki broj porodica kojima sveštenici mnogo češće dolaze da svete vodicu, kod nekih čak i jednom mesečno. Reč je o potrebi čoveka da sa sebe na spere greh ne samo postom, već i čistotom svete vode.

Naime, sama voda može da očisti sve opipljive prljavštine. Osvećena voda u stanju je, pak, da očisti dušu, telo grešnika, izleči ga, da od njega otera zla koja mu prete, bilo da je u pitanju bolest ili neka druga velika nesreća.

Na zadušnice se na groblje, a pe toga i u crkvu, nosi kuvano žito koje simboliše smrtno telo i besmrtnu dušu i podseća na Hristove reči da zrno donosi plod tek kada umre. Crno vino, ono pak predstavlja milost od Boga kojom se leče rane nastale delovanjem greha. Sveće koje se pale za sve bližnje koji su preminuli predstavljaju simbol svetlosti Hristove kojom obasjava dušu svakog od njih.

Na groblje se toga dana nosi i hrana, ali najminimalnije moguće (ili bi bar tako trebalo da bude). Iz nekog nepoznatog razloga, mnogi imaju tu ružnu naviku da odnose na „tone“ skupo plaćene hrane i tako od tog posve tužnog dana naprave gozbu kojoj još samo fali muzika: gužva, pečenje i 15 vrsta salata su već tu. Iz kog razloga? Pokojnik svakako neće moći da je degustira. Zato, ponesite jednu voćku, naoru koju ste tog jutra dobili u crkvi i malo vina kojim ćete preliti grob.

Pošto se ovog dana deli milostinja, nemojte terati prosjake koji stoje kraj groba vašeg umrlog i čekaju da odete ne bi li i oni nešto pojeli. Možda vam u tom trenutku smetaju, ali shvatite da se na taj način samo bore da dođu do parčeta hleba pre onih koji imaju isti cilj.

Na zadušnice se u svim pravoslavnim crvama služi Sveta Liturgija. Ako su grobovi vaših bližnjih suviše daleko, u drugoj državi na primer, onda sveću možete nameniti i zapaliti je u crkvi.

Večernje bogosluženje koje se služi u svim pravoslavnim hramovima ima posebnu čar kada je Vrbica . Crkve su prepune dece najrazličitijeg uzrasta, jer je u pitanju praznik dece kada im majke, osim što ih sečano obuku, kupe zvončiće vezane za trobojku. To ih naročito raduje. Zvončići oko vrata simbolično predstavljaju pobedu nad smrti. Naime, na Lazarevu subotu, za koju smo reklida se još zove i Vrbica , Isus je umrlog prijatelja Lazara oživeo, dok su deca, u znak pobede, Hrista pozdravljala vrbovim grančicama.

Povratak u život

Četvorodnevni Lazar živeo je u Vitaniji sa svojim sestrama Martom i Marijom. Kada je preminuo, bio je sahranjen četiri dana pre nego što je isus došao. Došavši, Hrist je naredio se skloni grobni kamen i pozvao Lazara da izađe, što se i dogodilo. Upravo to čudo razljutilo je judejske sveštenike zbog čega su mu presudili raspećem.

Nakon vaskrsenja, Lazar je živeo na Kipru još četrdeset godina, a njegove mošti odatle su prenete u Carigrad 890. godine, gde i danas počivaju.

Običaji

Na vrbicu, u crkvu unose tek olistali vrbovi lastari koje sveštenik osveti, a potom podeli narodu. Sledi trokratni ophod, te svi vernici koji su te večeri došli u crkvu zajedno obilaze oko nje i pevaju tropar. Kada se služba završi, vrbove grančice se odnose kućama i ostavljaju pored ikone.

Kod starih Slovena postojali su običaji kićenja zeenilom, a vrba je bila naročito omiljena. Ona je simbolisala napredak u svakom pogledu, podmlađivanje i verovalo se da odagnava bolest i mnoga druga zla. U selima širom Srbije nekada se negovao običaj po imenu Lazarice. Tog dana, devojke su se kitile vrbom i tako “odevene” išle od kuće do kuće pevajući pesme kojima se priziva zdravlje. Danas, ovaj običaj je malo gde sačuvan.

Prva sedmica uskršnjeg posta naziva se još i Čista sedmica ni počinje Čistim ponedeljkom. Tada se sva hrana kuva na vodi i ne sme se jesti riba. Druga je Hroma, a treća Krstopoklona nedelja. Četvrta nedelja je Sredoposna, a peta Gluva. Šesta nedelja zove se Cvetna, a poslednja u nizu je Strasna ili Velika sedmica u kojoj je veliki petak najznačajniji dan. Tada se obeležava uspomena na Hristovo stradanje na krstu.

Tokom crkvenih službi više se govori, manje peva, a na Veliki petak vernici se mole i klečeći. Na Velikom povečerju čita se Pokajni kanon sv. Andreja Kritskog, koji je podeljen na četiri dela u kojima se kroz biblijske predstave prikazuju raznorazni grehovi i kazne koje ih prate.

Tačno je da uskršji post kao i svaki drugi podrazumeva uzdržavanje od masne i teške hrane, ali to nikako nije dovoljno. Pre svega dušu treba uzdići izvan tela svojom molitvom i življenjem u skladu sa Božjim zapovestima. Treba se lišiti svih zlodela, loših misli i poganih reči, a kajanjem zbog svakog rđavog postupka koji smo učinili.

Na Veliki petak farbaju se uskršnja jaja koja će se jesti u nedelju, na Uskrs. Deca obožavaju da eksperimentišu bojama, pa im majke dopuštaju da sakupljaju prirodne ukrase poput trave, luka, lišća kojima će one oplemeniti jaje. Prvo jaje treba da bude crveno i ono se tokom čitave godine čuva u kući, štiti porodicu, te mu naziv i jeste čuvarkuća.

A kada dođe taj radosni praznik, dan na koji je vaskrsao blaženi Isus Hrist, svi se raduju i jedni druge pozdravljaju rečima: „Hristos voskrese!“ „Vaistinu voskrese!“