Ovaj manastir je dugo vekova važio za jedan od najznačajnijih o čemu svedoči i činjenica da se pominje u Studeničkom tipiku, kao i njegov iguman koji je učestvovao u izboru studeničkog igumana. Takođe, manastir Banja mesto je na kome počivaju tela nekih od najistaknutijih porodica iz doba vladavine cara Dušana i Uroša. Nekada, manastir je čak bio mauzolej Vojnovića, ugledne vlastelinske porodice.

U sklopu manastirskog kompleksa nalaze se već pomenuti manastir, crkva posvećena Svetom Nikoli, crkva Uspenja i temelji crkve Svetog Ilije. Crkvu Svetog Nikole sagradio je Stefan Dečanski 30-ih godina 14. veka. Tokom godina, bila je više puta razarana od strane Turaka, a nešto značajniju obnovu doživela je pred sam kraj 16. veka.

Osnova crkve koja je posvećena Svetom Nikoli je u obliku upisanog krsta sa polukružnim apsidom, dve polukružne niše na istoku, tremom na zapadu i pripratom. Što se živopisa crkve tiče, stariji potiče iz 14. veka, a mlađi s kraja 16. veka. Ovaj poslednji radili su slikari iz slikarske radionice iz Peći.

Neki od najstarijih i najdragocenijih predmeta koje manastir Banja čuva jesu darohranilica iz 16. veka, nekoliko čaša sa likom Svetog Nikole, kandila, putiri, predmeti od gorskog kristala, dve ripide, kao i mnogi drugi predmeti koji se koriste prilikom pravoslavnog crkvenog obreda.

Manastir Gradac građen je u Raškom stilu, ali vešto oko može primetiti da se i gotika umešala u poneki deo. Graditeljima je uzor bila Bogorodičina crkva u Studenici, što se jasno može videti već pri prvom pogledu.

Dok su Turci harali našim prostorima, manastir je pretrpeo mnoge nezgode. U to vreme, u njemu nije bilo ni jednog monaha, a crkva je dugo čekala na krov koji je prethodno odnet. Freske koje su je krasile, nažalost su, samo delimično sačuvane. Na potpunu rekonstrukciju manastir Gradac čekao je sve do druge polovine 20. veka, kada počinje da se oporavlja i kada dobija svoj konak. Danas je on ženski manastir.

Hram Svetog Nikole, koji je smešten u porti manastira, najverovatnije je sagrađen sa prvobitnom idejom da se u njemu obavlja služba za radnike koji su bili katolici. Pravougaonog je oblika, nema kupolu i ima pravougaoni oltarski apsid.

Njegov lik, njegova dela, milostinja koju je davao siromašnima činila je da bude obožavan ne samo u mestu iz kojeg je potekao, već i šire. Poznato je da je Sveti Nikola nakon smrti svojih roditelja, oca Teofana i majke None, prodao svu svoju imovinu, te novac razdelio onima kojima je on bio najpotrebniji uz reči: “Sirotinjo, od vas svi uzimaju, vreme je da vam neko nešto i da.”

Za vreme vladavine careva Dioklecijana i Maksimijana, tokom strašnog progona i mučenja hrišćana, Sveti Nikola bačen je u tamnicu. Međutim, to ga nije sprečilo da nastavi da propoveda hrišćansku veru. Po izlasku iz tamnice, Sveti Nikola bio je još jednom oštro osuđen, ali ovoga puta zabranom prisustva na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji. Naime, on je udario aleksandrijskog sveštenika Arija koji je optužen za jeres, ali je nedugo potom ponovo dobio odobrenje da prisustvuje Saboru kada su se “nadležnima” javili Isus Hrist i Bogorodica, rekavši da Nikola na taj način samo brani pravu veru i da nije pravedno što su mu izrekli takvu kaznu.

U svojoj, otprilike, 73. godini, Sveti Nikola umire 6. decembra 343. godine kada se danas i slavi. No, ljudi su ga i tokom života smatrali svecem. Ozdravio je mnoge bolesne, a među njima je i Stefan Dečanski kome je povratio vid. Danas, hrišćani veruju da su njegove mošti te koje leče, a one se nalaze u Bariju, u Italiji.

I dok neki praznuju 19. decembar u svojim domovima, pred bogatom posnom trpezom, moreplovci ovoga dana bacaju svoja sidra kako bi zahvalili Svetom Nikoli čudotvorcu koji je spasao mnoge nasukane, izgubljene brodove i koji im i danas dolazi u pomoć pri strašnim brodolomima.