Ovaj manastir je dugo vekova važio za jedan od najznačajnijih o čemu svedoči i činjenica da se pominje u Studeničkom tipiku, kao i njegov iguman koji je učestvovao u izboru studeničkog igumana. Takođe, manastir Banja mesto je na kome počivaju tela nekih od najistaknutijih porodica iz doba vladavine cara Dušana i Uroša. Nekada, manastir je čak bio mauzolej Vojnovića, ugledne vlastelinske porodice.

U sklopu manastirskog kompleksa nalaze se već pomenuti manastir, crkva posvećena Svetom Nikoli, crkva Uspenja i temelji crkve Svetog Ilije. Crkvu Svetog Nikole sagradio je Stefan Dečanski 30-ih godina 14. veka. Tokom godina, bila je više puta razarana od strane Turaka, a nešto značajniju obnovu doživela je pred sam kraj 16. veka.

Osnova crkve koja je posvećena Svetom Nikoli je u obliku upisanog krsta sa polukružnim apsidom, dve polukružne niše na istoku, tremom na zapadu i pripratom. Što se živopisa crkve tiče, stariji potiče iz 14. veka, a mlađi s kraja 16. veka. Ovaj poslednji radili su slikari iz slikarske radionice iz Peći.

Neki od najstarijih i najdragocenijih predmeta koje manastir Banja čuva jesu darohranilica iz 16. veka, nekoliko čaša sa likom Svetog Nikole, kandila, putiri, predmeti od gorskog kristala, dve ripide, kao i mnogi drugi predmeti koji se koriste prilikom pravoslavnog crkvenog obreda.

Stefanovi roditelji bili su kralj Milutin i kraljica Ana, ćerka bugarskog cara. Međutim, pošto je Milutinov brak sa Anom bio drugi po redu od ukupno tri, njihov brak proglašen je nevažećim, te je tako Stefan Dečanski ostao uskraćen za pravo na presto. To ga je nateralo da protiv oca podigne bunu.

Nemilosrdni otac

Kralj Milutin se nije dao. Sakupio je vojsku i krenuo na sina. Nedugo potom u njemu je proradio očinski instikt i ponudio je sinu pregovore. Stefan Dečanski bio je dirnut ovim gestom, te je otišao da moli oca za oproštaj. Ali, ispostavilo se da je ovo bio pogrešan korak. Milutin nije imao ni malo milosti prema svome sinu, okovao ga je i poslao u Skoplje gde mu je oduzet vid, a odatle je izgnan u Carigrad. Ipak, neki izvori tvrde da su izvršioci kazne bili potplaćeni, te da Stefan Dečlanski nije oslepljen. No, čitagv život preko očiju je nosio povez, verovatno iz straha od nemilosrdnog oca.

Čudo od Boga

Kada je proglašno da je kralj Milutin umro, Stefan Dečanski objavio je da mu je Sveti Nikola povratio vid i skinuo je povez koji je do tada nosio. Osnovao je jaku stabilnu stranki na čiju stranu je stala i crkva i vratio se u Srbiju predloživši Konstantinu, Milutinovom sinu iz prvog braka koji ga je nasledio na prestolu, da dele vlast. Naravno, Konstantin je odbio ponudu i time započeo borbu za nasleđe.

Konstantin je surovo nastradao u ovoj borbi. Ubijen je tako što su ga klinovima pričvrstili za dasku, a potom ga presekli na pola. Neki spisi kažu da je Stefan Dečanski od njegove lobanje napravio pehar iz kog je pio. Godine 1322, na Bogojavljenje, Stefan Dečanski krunisan je za kralja.

 Za vreme svoje vladavine Stefan Dečanski je proširio Srbiju ka jugu, a nakon svoje najznačajnije, već pomenute bitke, bitke kod Velbužda, protiv Stefana se pobunio sin Dušan, svrgao ga sa prestola, a potom i ubio.

Njegova zadužbina jeste manastir Visoki Dečani, podignut iz zahvalnosti prema Bogu što mu je vratio vid, a nalazi se ispod planine Prokletije, kod Peći.

Kraljevina Srbija tokom Milutinove vladavine počinje sa širenjem ka jugu, priključen joj je severni deo današnje Albanije i veći deo Makedonije. Stefan Uroš II Milutin dosta je ratovao sa Bugarima i u tim borbama bio prilično uspešan s obzirom da je osvojio Braničevo sa Kučevom i Tatirama. Nažalost, igubio je Mačvu sa Beogradom, teritoriju koja je pripadala njegovom bratu kralju Dragutinu.

Stefan Uroš II Millutin podigao je veliki broj manastira i crkava među kojima su i Gračanica, Bogorodica Trojeručica u Skoplju, Bogorodica Ljeviška, Kraljeva crkva u Studenici, manastirska crkva Banjska u Hilandaru u kojoj je i sahranjen. Za vreme njegove vladavine razvio se novi stil u arhitekturi pod nazivom Vardarski stil.

Stefan Uroš II Milutin ženio se čak pet puta, a njegov poslednji brak bio je sa Simonidom. Imao je dva sina i dve kćeri: Stefana, Konstantina, Anu i Zoricu.

Posle njegove smrti izbio je građanski rat i protiv mlađeg sina Konstantina koji je trebalo da nasledi presto ustao je stariji sin Stefan. Zbrka u državi bila je tolika da su pljačkaši napali povorku koja je prenosila kraljevo telo u manastir Banjska.