Dvorac je okružen danas veoma zapuštenim parkom koji je nekada bio uređen po principu engleskih vrtova. U istom parku nalaze se i zgrade koje su služile kao pomoćni objekti dvorca, dok se danas u njima nalazi sirotinja čije je mesto do skoro bilo na ulici. Što se samog dvorca tiče, u njemu niko ne živi i evidentirano je kulturno dobro.

Nekada, enterijer je bio zaista impresivan. Dvorac Baba Pusta blistao je okićen kaminom, raskošnim lusterima, predmetima od mermera i punog drveta. Nameštaj koji ga je krasio bio je izrađen specijalno po narudžbini plemićke porodice Fernbah, kojoj je dvorac i pripadao, i bio je od velike vrednosti. Nažalost, sve je potpuno uništeno.

U prizemlju dvorca smeštena je mala porodična kapela do koje se dolazi oslikanim ulaznim hodnikom. Ona nije u ni malo boljem stanju od bilo koje druge prostorije dvorca, no ipak je još uvek moguće na njenim zidovima videti freske anđela i nekih svetaca.

Selo Gornja Kravarica se prvi put pominje u prvoj polovini 16. veka, kao nahija Užica, mesto sa svega 19 domova. Međutim, broj stanovnika je do kraja 19. veka skočio na 720. U jednom dokumentu koji se tiče  Dragačeva, a koji potiče iz 1902. godine govori se da su u Gornjoj Kravarici najstarije porodice nepoznatog porekla, a to su: Stanojevići, Tomaševići, Jelići, Joksimovići, Boškovići, Danilovići, Bogićevići, Baralići, Mijailovići, Danilovići, Trifunovići, Rosići, Kovačevići, Perovići, Petrovići i Radičevići.

Nažalost, broj stanovnika se od tada pa do danas znatno smanjio, s obzirom da poslednji popis govori da ih ima otprilike oko 500.

Međutim, prirodu kakvom raspolaže selo Gornja Krvarica teško je precizno opisati u nekoliko reči. Ona mami kada njome zaveje sneg, milina je leškariti u hladu pod nekim starim hrastom dok sunce prži tokom leta, jesenje lišće čini da selo izgleda kao pozlaćeno, dok je prolećni crkvut ptica ovoga kraja naročito privlačan. Jednostavno, Gornja Krvarica je pravo mesto da se makar na dan-dva pobegne od svima dosadne gradske verve, mesto u kome vam neće biti teško da svoj mozak pošaljete na kratki odmor.

Biciklističke ture koje vode do Rimskog bunara pravi su izbor za sve ljubitelje sporta, bilo da se radi o profesionalnom, bilo o rekreativnom bavljenju njime. Ova vožnja će okrepiti vaše telo, ali i duh, a predeli pored kojih staze prolaze čine da svako ko jednom dođe poseti Gornju Krvaricu makar još koji put.

Šetnje planinom Golubac nisu ništa manje interesantne. Svi zaljubljenici u prirodu i fotografiju ovo vide kao izuzetnu priliku da zabeleže svaki kutak ove čarobne planine, ovog spokojnog mesta.

Dvorac Ilion gleda na travnjak na čijem mestu je nekada bio prostrani, vrlo ukusno uređeni park, dok se u dvorištu zamka nalazi česma Patrijarhovac. Česma je sagrađena 60-ih godina 19. veka, a posvećena je Bogojavljenju.

Danas se u dvorcu nalazi Gradski muzej Sremskih Karlovaca sa etnološkom zbirkom predmeta, a tu su i soba i kuhinja koje potiču iz perioda nastanka zamka.

Danas, u velikom dvorcu se nalazi osnovna škola Branko Radičević, dok mali dvorac još uvek nema svoju namenu. No, i jedan i drugi su spomenici kulture od izuzetno velikog značaja baš kao i park prirode u kome su smešteni.

Staklena sudbina

I jedan i drugi dvorac Lazarebić bili su nešto najveličanstvenije u mestu Veliko Središte. Naime, reč je o manje-više siromašnom mestu, sa kućama čiji kvalitet je bio daleko ispod proseka, dok su ove dve građevine potpuno odudarale od takve okoline. Braća Lazarević su bila vrlo ponosna na svoj posed, ali sve im je uvek bilo nedovoljno luksuzno. Stalno su hteli više, stalno još. Naslutićete, preterali su u svojim prohtevima.

Lazarevići su obožavali zimu, do te mere da su uspeli sebi da omoguće da se sankaju čak i tokom leta. Naime, iz Pančeva su naručivali staklo po kome su se klizali. Međutim, žena jednog od braće je propala kroz staklenu stazu i skroz se isekla. No, oni na ovo upozorenje nisu ni obratili pažnju, već su nastavili da uživaju u zimskim čarolijama u sred leta.

Leto pre napuštanja dvorca, Lazareviću su naručili da im se donese specijalno mat staklo. Međutim, u trenutku kada su se spustili sankama po njemu, naglo je zahladnelo i staklo je od silne hladnoće puklo na bezbroj delova. Od tada, braća su obolela od staklene bolesti, te je staklo počelo da im se priviđa svuda. Ubrzo nakon toga napustili su zamak.

Negde početkom 20. veka, vojvođanski veleposednik Bogdan Dunđerski nasledio je od svoga oca 2500 jutara zemlje, koje je iskoristio da na ovom posedu izgradi dvorac koji će po njemu i dobiti ime. Neki su mišljenja da ga je sagradio iz čistog inata kako bi dokazao zlim jezicima da nije propao. Dvorac je bio ostvarenje njegovih momačkih snova: u njemu je neretko organizovao zabave kojima su prisustvovali najugledniji ljudi toga vremena, ali i mnošvo prelepih žena koje su uživale u njegovom društvu. Dunđerski se zbog ljubavi prema ovakovom načinu života nikada nije oženio.

Dvorac Dunđerski nastao je u periodu od 1919. do 1923. godine. Čine ga četiri ugaone kule neogotskog stila, a ulazi, kojih inače ima dva, pripadaju neoklasičnom stilu. Zid kojim je Fantast obgrljen je vrlo nizak, a krase ga dve monumentalne kapije napravljene od kovanog gvožđa.

Kapela Svetog Đorđa po svom izgledu pripada neovizantijskom stilu. Za oslikavanje ikonostasa zaslužan je čuveni srpski slikar Uroš Predić, inače veliki prijatelj Bogdana Dunđerskog, koji se postarao za umetničku vrednost kapele.

Što se tiče ergele u okviru ovog kompleksa, ona je najpoznatija ne samo kod nas, već i u čitavoj Evropi, s obzirom da je godinama davala najbolja grla. Nekada, ona je brojala skoro 1500 rasnih konja, dok ih danas nema ni 100. Raspoređeni su u šest konjušnica, a tu se nalazi i staza za treniranje galopera.

Osamdesetih godina 20. veka dvorac Dunđerski preuređen je u hotel. Ime Fantast, koje danas nosi , potiče od imena najboljeg konja koji je ova ergela dala.

Dok se etno-park gradio, nadležni su imali ideju da koliko je god moguće sačuvaju autentičnost okoline, čuvajući nekoliko predmeta za koje se pouzdano zna da su pripadali Vuku Karadžiću. Neki od njih su drvena kolevka i tronožac na kom je najčešće sedeo. Godine 1933. podignuta je spomen-kuća. Na njenom mestu bila je kuća u kojoj je Vuk živeo sa svojom porodicom dok nije otišao iz Tršića. U pitanju je brvnara koju čine dva dela: prvi deo je soba, a drugi deo vajat, kačara i koš za kukuruz. U sobi se nalaze Vukov portret, krevet, gusle, sto i klupa, nekoliko ikona i, već pomenuti, kolevka i tronožac.

Kada se 1964. godina obeležavalo 150 godine od Vukove smrti, selo Tršić dobilo je amfiteatar sa pozornicom. Svake godine, ovde se održavaju manifestacije Vukov sabor i Đački Vukov sabor.

Tokom Vukovog sabora, posetioci imaju prilike da uživaju u predstavama, operi, baletu, čiji učesnici dolaze iz svih delova bivše Jugoslavije. U leto, pred sam kraj školske godine, održava se Đački Vukov sabor. Tada se ovde organizuje Republičko takmičenje najboljih učenika osnovnih škola iz predmeta srpski jezik i jezička kultura, ali i Savezno takmičenje u likovnom izražavanju.

Za izgradnju Kaštela zaslužna je porodica Agošton koja se postarala da na ceremoniji njegovog otvaranja svira čuveni Franc List. Prostrana balska dvorana nekada je bila omiljeno mesto okupljanja svih viđenijih ljudi toga mesta i šire, a danas je ona pretvorena u restoran u čijem predivnom ambijentu i ukusnoj hrani uživaju i domaći i strani turisti. Svakako, i preostali deo dvorca je renoviran i adaptiran u hotel.

Pored dvorca Kaštel, u ovom malom selu nalazi se katolička crkva iz druge polovine 19. veka, zadužbina Lazara Lukača. U njoj se nalaze tri velike ikone koje je naslikao holanđanin Van der Ven, a to su Krštenje Hristovo, Sv. Elizabeta i Judita.

Nešto malo dalje smeštena je pravoslavna crkva Svetog Nikole za koju se smatra da je najstarija na ovom području. Naime, podignuta je još 1711. godine, a današnji ikonostas potiče s kraja 19. veka i delo je anonimnog slikara.

Jedan deo sela Kamena Gora prekriven je vrlo gustom četinarskom šumom i kojoj se pri šetnji može naići na ne jedan, već bukvalno sto izvora vode koji nikad do sada nisu presušili. Simbol ovog mesta jeste crni bor. Pod njim su se, dok nije bilo crkve, okupljali stanovnici ovoga naselja i tu obavljali kako bogosluženja tako i pričešće. Sveti bor, kako su ga nazvali, je zaštićen kao prirodni spomenik I kategorije, a od starijih se neretko može čuti da se u njega i zaklinju.

U neposrednoj blizini Kamene Gore nalazi se planina Crni vrh, a tu su i petljanske pećine koje raspolažu bogatstvom stalaktita i stalagmita. Najlepša pećina, bar po rečima meštana sela Kamena Gora, jeste Kurtova jama.

Između Prvog i Drugog svetskog rata, Kamena Gora je proglašena za vazdušnu banju. I dan danas je prepuna čistog vazduha, nezagađene prirode i spremna da sve to nesebično podeli sa svojim posetiocima.

Etno selo Moravski konaci napravljeno je sa idejom da opusti i razonodi, da makar na nekoliko sati skrene ljudsku pažnju sa svakodnevnih problema na lepote prirode koju imamo, koja nam je tako blizu, a u kojoj tako retko umemo da uživamo. Možda je baš zato ovo etno selo napravljeno svega nekoliko kilometara od prestonice, grada u kome je mozak prinuđen da radi 24/7.

Moravski konaci sačinjeni su iz dva dela. Prvi deo jeste samo etno selo, malo, ljupko, što bi rekli s dušom, prepuno topline. U njemu je naselje predviđeno za konačište, zatim restoranski kompleks koji ima pogled na jezero, a najmlađim posetiocima najveću pažnju privlači mali zoološki vrt okružen šumicom. Tu je i crkva posvećena Svetom ocu Nikoli, zatim zvonik i kuća za sveštenika.

Drugi deo sela predviđen je za sport i rekreaciju. U njemu se nalazi mini akva park sa sadržajima za decu i odrasle.

Etno selo Latkovac nalazi se na području opštine Aleksandrovac, a do centra grada ima svega 5 km. Od Beograda, ova oaza mira, natrirodno prirodnih lepota, udaljena je 220 km, a u njenoj blizini su i planine  Kopaonik, Goč i Željin, omiljena mesta za iskusne skijaše i one koji znaju da uživaju u zimskim čarolijama.

Etno selo Latkovac jeste kompleks od četiri kuće, štale i ambara. Najstarija kuća u selu ima čak 200 godina, a pouzdano se zna da je do početka prošloga veka bila sudnica. Ona je, kao i preostali objekti, sagrađena od blata, slame i greda i možda joj upravo to daje draž i toplinu kojom odiše. Nekadašnji žitelji ovoga sela bavili su se uglavnom poljoprivredom, raznoraznim zanatima, ali i umetnošću i pravljenjem vina.

Mesec dana po rekontrukciji, etno selo Latkovac posetilo je preko 3.000 ljudi, što dovoljno govori o čarima koje nesebično deli sa svima koji u njega dođu. Osim toga, Ministarstvo za turizam, trgovinu i usluge Republike Srbije proglasilo ga je najboljim projektom iz oblasti seoskog turizma.

Terzića avlija otvorena je za javnost 2005. godine, a već naredne godine ju je posetilo preko 5.000 turista iz gotovo svih krajeva sveta. Terzića avlija za sada radi samo od aprila do oktobra, ali se vredno radi na tome da bude otvorena za posete tokom čitave godine.  

U staroj kući koja se nalazi u dvorišu postoje tri sobe uređene u etno stilu. U njima se često održavaju tematske izložbe, pa je tako za strane, ali i domaće turiste naročito zanimljivo da vide neke od najstarijih srpskih časopisa, ratne dnevnike, narodnu nošnju, predmete iz Prvog svetskog rata, stari srpski novac, da uživaju u izložbama fotografija i sl. Tu je i brvnara kojoj godina proizvodnje daje neverovatnu čar. Naime, stara je preko 100 godina i pretvorena je u učionicu škole koja je zaista nekada postojala u avliji.

Terzića avlija ima i svoj zaštitni znak, a to je srpski vojnik obučen u ratnu uniformu i opanke. Vojnik je napravljen od stable drveta jasena i ima lik Gvozdena Terzića.

Osmica na brdu Šarganu

Šarganska osmica je samo deo pruge koja prelazi preko brda Šargana i ima čak 20 tunela. Izgradnja je započeta još davne 1916. godine, a na njoj su radili zarobljenici iz Rusije i Italije među kojima je njih 200 ostalo pod ruševinama tunela. Kada se završio Prvi svetski rat, opustošena država odlučila je da projektovanje pruge, na koju je danas Mokra Gora vrlo ponosna, poveri jednom zarobljeniku koji je bio osuđen na doživotnu robiju, pri čemu bi zauzvrat bio pomilovan. Najveći problem predstavljala je visinska razlika između mokrogorske kotline i šarganskog prevoja koja iznosi čak 300 metara. S obzirom da je ovaj problem uspešno rešen, ova pruga se i dan danas smatra graditeljskim čudom. Međutim, kopajući šarganski tunel, leva i desna strana radnika se nije susrela na sredini, te je inženjer zbog neuspeha izvršio samoubistvo.  

Mokra Gora svojim pejzažima svakako upotpuni vožnju Šarganskom osmicom, koja je naziv dobila upravo zog svog oblika, s obzirom da idući putanjom od malo manje d 3 kilometra pravi broj osam. Železnička stanica “Golubići” je turistička atrakcija koja je prvobitno napravljena za potrebe Kusturičinog filma “Život je čudo”.

Kusturičin Drvengrad

Veličanstveni Drvengrad izgrađen je po ideji već pomenutog uspešnog filmsog reditelja Emira Kusturice i jedno je od njposećenijih etno sela u Srbiji. Šetnja glavnom ulicom je, kako kažu mnogi inostrani, ali  i domaći turisti, kao šetnja kroz neki od mnogobrojnih Kusturičinih  filmova. Gradić čini veliki broj brvnara od kojih svaka od njih ima izvestan sadržaj. Tako je jedna brvnara hotel “Mećavnik”, druga biblioteka, sledeća bioskop “Andergraund” koji se nalazi ispod zemlje, tu je i poslastičarnica, restoran, galerija slika i prodavnica u kojoj se mogu kupiti raznorazni interesantni ručno izrađeni suveniri.

Ono što je najinteresantnije jeste da svaka ulica Drvengrada nosi ime po nekoj slavoj ličnosti koja inače nema svoju ulicu u nekom od “pravih” gradova. Tao glavna ulica nosi naziv po Ivi Andriću, a tu su i ulica Novaka Đokovića, Dijega Maradone, Ernesta Če Gevare, Miodraga Petrovića Čkalje i mnogih drugih.

Zlatiborsko naselje Sirogojno , sa svojih skoro 800 stanovnika, pleni svojim neverovatnim pejzažima koji nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Iako maleno, Sirogojno je vrlo živo seoce koje nikad ne spava. Tako razdraganim čine ga i turisti koji su svake godine sve brojniji i brojniji.

Topli, a lepi i moderni džemperi

Ono po čemu je Sirogojno najpoznatije jesu kvalitetni vuneni džemperi koji oduzimaju dah, naročito modernim strancima koji su malo gde imali prilike da se susretnu sa ovim, slobodno možemo reći, umetničkim delima. Džemperi se rade ručno, te je svaki unikat. Ako je suditi po šarama koje krase ove džempere, onda je kreativnost žena Sirogojna zaista na jednom zavidnom nivou. Iako se činilo da ovaj zanat mre, mlade žene uspevaju da ga sačuvaju svojom zainteresovanošću učeći od starijih i iskusnijih.

Staro selo

Ono što najviše privlači svakako je etno selo ili, kako još kažu, muzej na otvorenom. “Staro selo” vredan je spomenik kulture, a čine ga zlatiborske rekonstruisane brvnare. Osim što svaki posetilac uživa obilazeći ih, moći će mnogo toga i da nauči. Recimo, vrlo je zanimljivo čuti kako se nekada pravio kajmak, videti u kakvim posudama se držao, naučiti nešto o zanatima koji su izumrli sa pojavom moderne tehnologije i još mnogo toga zanimljivog.

Glavna kuća u etno selu budi kod onih starijih uspomenu na bezbrižno detinjstvo kada se cela porodica skupljala oko ognjišta da zajedno obeduje, kada se jelo iz drvenog posuđa i sedelo na drvenom podu. Mlađima je teško da poveruju da su nekada svi članovi porodice, ma koliko ih bilo, spavali u istoj prostoriji, a da su majke hranu pripremale na pomenutom ognjištu bez struje i obilja namirnica.

U okviru “Starog sela”, Sirogojno ima i crkvu posvećenu Hristovim apostolima Petru i Pavlu, dok se pored nalazi seosko groblje. Iako skromne arhitekture, crkva izgleda božanstveno zahvaljujući ikonama od kojih neke datiraju čak iz 1764. godine.

U 18. veku, kada je Idvor pripadao Pančevačkom okrugu, ovde nije bilo puno stanovnika. Naprotiv, tek poneka kuća, a sve zbog surove kuge koja je, nažalost, uspela da odnese mnogo života. Oni koji su preživeli odlučili su da se premeste, te su se od prvobitnog položaja za samo nekoliko kilometara pomerili južno. Tipično pogranično naselje po austrugarskom sistemu izgradili su četrdesetih godina 18. veka. Ni danas Idvor nema mnogo stanovnika, svega 1.200.

Zahvaljujući Mahajlu Pupinu, Idvor je poznat ne samo Srbima, već i čitavom svetu. U čast ovog velikog naučnika, 1979. godine otvoren je muzejski komleks koji danas sadrži njegovu rodnu kuću, muzej “Mihajlo Pupin” i Narodni Dom kulture “Mihajlo Pupin”. Vajar Aleksandar Zarin zaslužan je za velelepni spomenik koji krasi inače prekrasni park. Pa, zašto biste propustili da pogledate blago Idvora i naučite sve što niste znali o Pupinu?