Gradeći dvorac Kapetanovo, stvaraoci su uzor pronalazi u srednjevekovnim zamcima, te su ga izgradili u neogotičkom stilu. U pitanju su vrlo skladne proporcije koje odgovaraju romantičarskim načelima koja se tiču tipa i oblika građevine. Prozori na spratu imaju prelomljen tzv. gotski lk, a završavaju se polulučno. Što se tiče prizemlja, ono je kao imitacija kamenih blokova četvrtastog oblika sa ispupčenom soklom. Prvih godina njegovog postojanja, dvorac je bio okružen parkom ispunjenim zelenilom u centru kojeg se nalazila fontana.

Legenda o dvorcu Kapetanovo

Bilo je leto, avgust 1938. godine. Vlasnik zamka, Botka Bela, izgubio je svoje bogatstvo. Međutim, to još i nije bila tako velika nesreća u poređenju sa onom koja je usledila samo nekoliko dana kasnije pošto je saznao da je bankrotirao. Njegova žena, nemogavši da se pomiri sa gubitkom dvorca, polila se benzinom i zapalila. Sve što je ostalo od nje nakon tog nemilog događaja bio je pramen njene plave kose. Taj pramen dugo je obletao oko dvorca. Legenda kaže da se, posle ove tragedije, svake godine na Svetog Iliju, u jednoj od odaja zamka pojavljuje senka plavokose žene.

Dvorac Kapetanovo danas je adaptiran u hotel, ali i registrovan kao spomenik kulture.

Stefan Lazarević na vlast je došao 1389. godine nakon što mu je otac, car Lazar Hrebeljanović, poginuo u Boju na Kosovu. Tada je još uvek bio maloletan, te mu je u vođenju države pomagala majka Milica.

Stefan Lazarević bio je oženjen ćerkom gospodara ostrva Lezbos, Jelenom, a njihov brak ugovoren je prilikom njegovog boravka u Carigradu 1402, iste godine kada je dobio i titulu despota. Oni nisu imali dece niti se Jelena pominje kroz istoriju. Godinu dana nakon dobijanja despotske titule, Stefan Lazarević stupa u vazalske odnose sa Žigmundom, mađarskim kraljem, i od njega na upravu dobija Mačvu, Beograd, Golubac i Srebrenicu. Godine 1405. Beograd će proglasiti svojom prestonicom. Ono što je interesantno jeste da se Stefan Lazarević, prilikom Žigmundovog obnavljanja viteškog reda Zmaja, našao odmah iza samog kralja.

Mir u državi Stefan Lazarević iskoristio je da opismeni Srbiju u oblati politike, ekonomije i kulture. Objavljuje Zakonik o rudnicima čime značajno pospešuje razvoj ove poljoprivredne grane. Period njegove vladavine jeste vreme razvitka Moravskog stila u arhitekturi, stila koji će se lako prepoznati na njegovoj glavnoj zadužbini, manastiru Resava.

Gajio je veliku ljubav prema književnosi i, osim što je voleo da čita, i sam je bio pisac. Njegovo najznačajnije delo jeste Slovoljubve. Svojim pisanjem podstakao je još neke velike ljude toga vremena da se bave književnošću, a kako nije bilo štamparija tada se razvija prepisivačka delatnost.

Kako nije imao dece, Stefan Lazarević je za svog naslednika imenovo sestrića Đurđa i 1427. godine umro u lovu od srčane kapi.

Ipak, sreća mu se osmehnula. U svojoj neposrednoj blizini začuo je žubor vode. Nekako smogne snage da dopuže do njega i uzme gutljaj. Kako ju je okusio, misli mu se odmah razbistriše. Potom pod mlaz stavi ruku i bol nestade istog trenutka. Kad uvide kolika je moć vode, ceo se okupa u njoj i ozdrvi.

Nedugo po povratku naredio je slugama da iznad izvora sagrade kuću i tako se brzo proču vest o lekovitosti sokobanjske vode kojom su dolazili ljudi širom sveta da leče najrazličitije boljke.

Baš kao što je to često činio i do tada, sveštenik se jednog dana uputio u posetu svojim prijateljima. Dozivajući dugo pred vratima domaćine koji se nisu odazivali, zabrinut je sam ušao u kuću zatekavši ženu kako prede. Videći da je sama, upita je „A gde ti je muž?“ Tog trenutka muž je ušao u kuću i optužio sveštenika da želi da mu zavede ženu. Ma koliko se ovaj branio, muža ništa nije moglo da razuveri. Zato je odlučio da sveštenika veže za drvo koje se nalazilo u dvorištu.

Ova vest vrlo brzo je stigla i do Vladike koji se nedugo potom našao u blizini drveta za koje je sveštenik bio vezan, a koje su okruživali brojni meštani. Održao je veliku službu i rekao: „Ako je sveštenik počinio zlodelo za koje ga osuđuju, onda neka se osuši privezan za ovo drvo. Međutim, ako krivica nije njegova, neka se osuši drvo i neka u selu zavlada nesloga, posle čega će meštani potražiti utočište u drugom selu.“

Na zaprepašćenje razljućenog muža, drvo se osušilo, a selo je polako počela da sustiže kletva.

Stefanovi roditelji bili su kralj Milutin i kraljica Ana, ćerka bugarskog cara. Međutim, pošto je Milutinov brak sa Anom bio drugi po redu od ukupno tri, njihov brak proglašen je nevažećim, te je tako Stefan Dečanski ostao uskraćen za pravo na presto. To ga je nateralo da protiv oca podigne bunu.

Nemilosrdni otac

Kralj Milutin se nije dao. Sakupio je vojsku i krenuo na sina. Nedugo potom u njemu je proradio očinski instikt i ponudio je sinu pregovore. Stefan Dečanski bio je dirnut ovim gestom, te je otišao da moli oca za oproštaj. Ali, ispostavilo se da je ovo bio pogrešan korak. Milutin nije imao ni malo milosti prema svome sinu, okovao ga je i poslao u Skoplje gde mu je oduzet vid, a odatle je izgnan u Carigrad. Ipak, neki izvori tvrde da su izvršioci kazne bili potplaćeni, te da Stefan Dečlanski nije oslepljen. No, čitagv život preko očiju je nosio povez, verovatno iz straha od nemilosrdnog oca.

Čudo od Boga

Kada je proglašno da je kralj Milutin umro, Stefan Dečanski objavio je da mu je Sveti Nikola povratio vid i skinuo je povez koji je do tada nosio. Osnovao je jaku stabilnu stranki na čiju stranu je stala i crkva i vratio se u Srbiju predloživši Konstantinu, Milutinovom sinu iz prvog braka koji ga je nasledio na prestolu, da dele vlast. Naravno, Konstantin je odbio ponudu i time započeo borbu za nasleđe.

Konstantin je surovo nastradao u ovoj borbi. Ubijen je tako što su ga klinovima pričvrstili za dasku, a potom ga presekli na pola. Neki spisi kažu da je Stefan Dečanski od njegove lobanje napravio pehar iz kog je pio. Godine 1322, na Bogojavljenje, Stefan Dečanski krunisan je za kralja.

 Za vreme svoje vladavine Stefan Dečanski je proširio Srbiju ka jugu, a nakon svoje najznačajnije, već pomenute bitke, bitke kod Velbužda, protiv Stefana se pobunio sin Dušan, svrgao ga sa prestola, a potom i ubio.

Njegova zadužbina jeste manastir Visoki Dečani, podignut iz zahvalnosti prema Bogu što mu je vratio vid, a nalazi se ispod planine Prokletije, kod Peći.

Kraljevina Srbija tokom Milutinove vladavine počinje sa širenjem ka jugu, priključen joj je severni deo današnje Albanije i veći deo Makedonije. Stefan Uroš II Milutin dosta je ratovao sa Bugarima i u tim borbama bio prilično uspešan s obzirom da je osvojio Braničevo sa Kučevom i Tatirama. Nažalost, igubio je Mačvu sa Beogradom, teritoriju koja je pripadala njegovom bratu kralju Dragutinu.

Stefan Uroš II Millutin podigao je veliki broj manastira i crkava među kojima su i Gračanica, Bogorodica Trojeručica u Skoplju, Bogorodica Ljeviška, Kraljeva crkva u Studenici, manastirska crkva Banjska u Hilandaru u kojoj je i sahranjen. Za vreme njegove vladavine razvio se novi stil u arhitekturi pod nazivom Vardarski stil.

Stefan Uroš II Milutin ženio se čak pet puta, a njegov poslednji brak bio je sa Simonidom. Imao je dva sina i dve kćeri: Stefana, Konstantina, Anu i Zoricu.

Posle njegove smrti izbio je građanski rat i protiv mlađeg sina Konstantina koji je trebalo da nasledi presto ustao je stariji sin Stefan. Zbrka u državi bila je tolika da su pljačkaši napali povorku koja je prenosila kraljevo telo u manastir Banjska.

Kralj Stefan Dragutin podelio je državu na tri dela, a svakim delom vladao je neko od njegopvih bližnjih. Tako je njegova mati kraljica Jelena Anžujska vladala Zetom, Trebinjem, Poibarjem i Plavom. Svom mlađem bratu Milutinu poverio je južni deo države, dok je sebi namenio sever.

Stefan Dragutin verovatno bi vladao duže nego što jeste da se nije dogodila nesreća prilikom koje je slomio nogu. Nakon tog nemilog događaja dolazi do Deževskog sporazuma kada Stefan Dragutin predaje presto svome bratu Milutinu postavljajući uslov da nakon Milutina presto naslede njegovi, Dragutinovi potomci.

Iako je predao presto, Stefan Dragutin nije odustao od vođenja države, pa je tako ipak zadržao vlast nad severnim delom. Osim toga, uspeo je da sina Vladislava oženi nećakom ugarskog kralja i tako dobije Usoru, Soli, Mačvu sa Beogradom i oblasti južno od Beograda.

Stafan Dragutin ostao je upamćen kao sremski kralj, s obzirom da se njegova kraljevina zvala Sremska kraljevina. Njegova prestonica prvobitno je bio grad Debrc, a nešto kasnije seli se u Beograd, grad koji prvi put ulazi u sastav države upravo za vreme Dragutinove vladavine.

Stefan Dragutin podigao je u Arlji u crkvu Svetog Ahilija u kojoj se čuva njegov portret. Pred kraj svog života, kralj Dragutin se zamonašio i tom prilikom dobio ime Teoksit. Nakon smrti sahranjen je u manastiru Đurđevi Stupovi, što mu je i bila želja.

Kada se nikejski vladar teodor II Laskrisa upokojio, na prestolu ga je zamenio Mihailo VIII Paleolog sa kojim je Stefan Uroš I uspeo da sklopi prijateljstvo, te je samim tim ujedinjenje sa Ugarskom bilo mnogo jednostavnije. Međutim, srpska vojska napada u Ugarskoj Mačvansku banovinu, te tom prilikom srpski kralj biva zarobljen. Nakon što je oslobođen, Stefan Uroš I pristaje na ponudu da njegov sin Dragutin oženi Katelinu, kćer ugarskog kralja Stefana V. Ali, pošto brak nije uspeo, Stefan Uroš I okreće se Karlu Anžujskom, vladaru Sicilije koji je bio žestok protivnik vizantijskog cara.

Kada je Stefan Uroš I ukinuo titule vladara kneza Duklje i Huma i kada je centralizovao vlast, njegov sin Dragutin tome se žestoko usprotivio. Napao je svoga oca i oteo mu vlast 1276. godine zahvaljujući pomoći vojske svoga tasta, ugarskog kralja.

Nakon ovog poraza, Stefan Uroš I se zamonašio u Humu prilikom čega je dobio ime Simeon. Već naredne 1277. godine tu je i umro. Ktitor je manastira Sopoćani u kome je i sahranjen.

Ženska narodna nošnja sastojala se od košulje, suknje, jeleka i pregače. Košulja je uvek bila izrađena od lana, te je stoga bila vrlo prijatna za nošenje. Predeo oko vrata i rukava je bio zatvoren i živopisno ukrašen finom čipkom, najčešće u crvenoj boji.

Suknja je obavezno bila tamnije boje od košulje i po sebi je imala vertikalne pruge čija se boja slagala sa bojom čipke na košulji. Sa prednje strane je bila otvorena, pa se morala zadenuti za pojas kako ne bi spala, s obzirom da tada rajsfešlusa na njima nije bilo.

Preko košulje nošen je jelek u boji suknje koji je bio ukrašen zlatnim, srebrnim ili šarenim vezom koji se naročito isticao na tamnoj podlozi.

Pregača se obavezno morala nositi preko suknje i bilo je nepristojno izaći iz kuće bez nje na sebi. Žene i devojke su je uglavnom izrađivale same od domaće vune, iako je ovaj proces bio prilično dug i naporan. Trebalo je ošištai ovcu, oprati vunu, presti, obojiti vunu i tek onda tkati na razboju.

Krajem 19. veka narodna nošnja se značajno menja i vrlo nošene postaju svilene haljine. No, one nisu bile jednodelne kao ove danas. Bile su sačinjene iz dva dela, a gornja bluza nosila se preko suknje. Umesto jeleka, zimi se nosio prsluk od pliša koji je bio ukrašen kragnom od plemenitog krzna. Ipak, ovako nešto mogle su sebi da priušte samo devojke iz bogate kuće.

Čak i tada su Vojvođanke znale za aksesoare, te su oko vrata nosile seferine. Tokom svečanih prilika, na glavi su nosile džegu, malu svilenu trouglastu maramu. Međutim, džega je evoluirala u kapicu od kojih je jedan deo pokrivao punđu, a drugi padao niz vrat. I one su takođe ukrašavane živopisnim vezovima jarkih boja.

Muška narodna nošnja bila je sačinjena od platnene odeće u beloj boji nošene odmah do tela. Činile su je široke gaće i jednako široka udobna košulja. Preko toga nošen je crni štofani prsluk ili prsluk izrađen od somota i svile. Kad malo zahladi, u jesen se ova odeće upotpunjavala suknenim kaputem zvanim kabanica ili, drugačije, doroc. Pošto je platno bilo vrlo tanko da bi se samo nosilo i tokom hladne zime, preko gaća su nošene štofane čakšire u crnoj boji, dok se preko košulje oblačio kaput iste boje. Nošen je i pršnjak i krzneni kožuh, ali i krznena duga odeća opaklija, ducin ili bundaš

No, postojale su i muške bele platnene suknje koje su se nosile prilikom određenih svečanih prilika i to leti. Bile su plisirane, a uz ivicu ukrašene ažurom, odnosno izvlačenjem žice iz osnove. Međutim, posle prvog svetskog rata muškarci su potpuno prestali da se odevaju u suknje.

Ornamenti na odeći

Veoma se držalo do ukrašavanja ne samo suknji, već i gaća i košulja. Košulje su se najčešće ukrašavale u predelu grudi, belim ili vezom u zlatnoj boji. Ti vezovi su se nazivali plastroni, nedra ili formeti.

Iako su štofani, somotski ili plišani prsluci uglavnom su bili crne boje, momci su ih nosili ukrašene vezom koji je, kako bi odevni predmet izgledao još bogatije, bio zlatne ili srebrne boje. Veličina, način izrade veza i odabrani motivi prikazivali su bogatstvo momka koji nosi prsluk.

A na nogama…

Što se obuće tiče, leti se svečana narodna nošnja upotpunjavala lakovanim kožnim čizmama ili kožnim opancima. Međutim, oni siromašniji nisu mogli da priušte ovakvu udobnost svojoj nozi, te su nosili papuče. Zimi su takođe nošene kožne čizme ili opanci sa obojcima čiju su ulogu kasnije preuzele čarape. U predelu Bačke, muškarci su tokom zime nosili drvenu obuću, klompe sa kojima je bilo lako hodati po klizavici i snegu. Pošto su pravljene od drveta u kojem je bilo teško ostati toplih nogu, u klompe su stavljali slamu ili seno, pa su zbog toga uvek morale biti veće bar za jedan broj.

Vlasi veruju da suze ptica kukavice izgledaju kao sitna jajašca leptira, a onaj ko ih pronađe biva sposoban štošta da uradi s obzirom da poseduje predmet od neprocenjive magijske moći. Mnoge vračare smatraju kukavičje suze najbitnijim elementom svojim magičnih napitaka.

Kada osoba pronađe suze ptica kukavica i ako poželi da proriče, onda je potrebno kada čuje ovu pticu da se oglašava da desnom nogom prokopa malo zemlje i čuva je pod jastukom zavijenu u belu ili crvenu hartiju. Na taj način, veruju Vlasi, svake noći u snovima će je posećivati budući događaju vezani za njen ili nečiji drugi život.

Vlasi veruju da kukavica koja se pozicionira na dimnjak i odatle ispušta svoje krike u stvari najavljuje smrt. Međutim, za razliku od one koju najavljuje gavran, ova smrt se može sprečiti i kukavica samo upozorava da je potrebno zatražiti pomoć od neke vračare koja će skinuti moguće čini i oterati zlo.

Kako veruju Vlasi, najstarija Suđenica prede, ona je prelja vlakana dugog ili pak kratkog života. To je razlog zašto je na mnogim slikama predstavljena kako sedi sa preslicom i pažljivo vuče niti života, ali i smrti ljudi. Srednja sestra slaže pređu i time donasi konačnu odluku kakav će kome biti život, a najmlađa Suđenica ih potom seče makazama i na taj način određuje kada i kako će osoba umreti.

Sve tri su veoma sličnog lika, obučene su u crne odere, a njihove kose koje sežu gotovo do zemlje su uvek raspletene. One se uvek šunjaju kada je mrak i, kako se veruje, imaju običaj da ukradu nešto od odeće deteta i tako se naoružaju energijom.

No, Vlasi koji veruju u Suđenice prolaze, prema narodnom verovanju, mnogo bolje. U tom slučaju, Suđenice su izuzetno milosrdne, pa ih u mnoge domove čak i prizivaju. Po dolasku deteta u kuću, na stolu ih prva tri dana čeka bogata trpeza, na kojoj se obavezno moraju naći kolači i vino. Mnogi tvrde da su ujutru zatekli načet kolač ili manje vina u čaši, te su sigurni da to nije mogao biti niko drugi do Suđenice.

Pariski život

Petar I Karađorđević je, sudeći po mnogim izvorima, bio umetnička duša. Svoj život u Parizu proveo je ugalvnom za slikarskim platnom, obilazeći izložbe istog karaktera, a njegova velika pasija bila je i fotografija. Bavio se i naučnim radom, te je 1868. godine preveo knjigu O slobodi, koju je napisao ugledni engleski filozof Džon Stjuart Mil.

Posve ambiciozni mladić, Petar je odlikovan Legijom časti zahvaljujući učešću u borbama koje je vodio zajedno sa Legijom stranaca francuske vojske kojoj se pridružio 1870. godine.

Preduzimljivi kralj

Petar I Karađorđević za kralja je proglašen 1903. godine kada su zaverenici ubili kralja Aleksandra Obrenovića i njegovu supruga Dragu Mašin. Međutim, zemlja koju je sada imao u svojim rukama ni malo nije bila stabilna. Imao je pune ruke posla kako bi je izvukao iz krize u kojoj je bila i doveo je u red.

Zahvaljujući komandi kralja Petra I, Srbija je uspela da odnese pobedu u Prvom i Drugom Balkanskom ratu od kojih je jedan vođen protiv Turske, a drugi protiv Bugarske. Nedugo po njihovom završetku, pre samog početka Prvog svetskog rata, kralj zbog bolesti kraljevska ovlašćenja daje prestolonasledniku Aleksandru I Karađorđević.

Umire u Beogradu, 16. avgusta 1921. Njegovo telo preneseno je na Oplenac, njegovu zadužbinu, a zahvaljujući svojim zaslugama u ratovima u srpskoj istoriji i narodu ostaje zapamćen kao Petar I Oslobodilac.

Srpsko-bugarski rat

Milan Obrenović je za kralja proglašen 1882. godine. Političkim životom polako zavladava haos. U Srbiji počinju da se formiraju političke stranke, a narod biva sve nezadovoljniji. Seljaci su, zahvaljujući podršci radikali, organizovali i Timočku bunu usmerenu protiv Milanove vladavine, ali je on zajedno sa vojskom uspeo da je uguši.

Želeći da osvoji Makedoniju i time proširi svoju teritoriju, kralj Milan Obrenović ulazi u rat sa Bugarskom. Na njegovo veliko nezadovoljstvo, Srbija biva poražena 1885. godine, te je kralj prinuđen da sklopi mir u Bukureštu.

Ne dugo nakon ovog rata, zaverenici su pokušali da izvrše atentat na kralja Milana, ali im to nije pošlo za rukom. Oni su, naime, presekli grede od njegovog kupatila, pa te činjenice navode na pomiso da su atentatori možda čak neki od njemu bliskih ljudi s obzirom da su uspeli da stignu čak do njegovih intimnih odaja.

Abdikacija i proterivanje iz Srbije

Na Dan Kraljevine 1889. godine, Milan Obrenović napušta presto. S obzirom da je kralj Aleksandar još uvek bio maloletan, kralj Milan je prema Ustavu odredio tri namesnika koji će voditi državu dok Aleksandar ne napuni dovoljno godina da bi mogao sam da vlada.

Samo tri godine nakon abdikacije, Milan Obrenović biva proteran iz zemlje. Povratak je usledio 1897. kada ga je sin kralj Aleksandar imenovao za vrhovnog zapovednika aktivne vojske. Iako je sin bio tako milostiv prema njmu, Milan Obrenović ga ipak nije podržao u želji da se oženi Dragom Mašin i zauvek napušta i njega i zemlju.

Kralj Milan umro je od upale pluća 1901. godine, a njegov grob nalazi se pored groba kneginje Ljubice u Krušedolu.