Ćevapi su mali „valjci“ napravljeni od mlevenog mesa koji se peku na roštilju. Što se tiče vrste mesa, ona varira od ukusa do ukusa, a prilozi poput salate i kajmaka daju još potpuniji doživljaj. Nekada, kako nije bilo mašina koje bi izmlele meso, ono se sitnilo na panjevima, a vrhunski kulinari veruju da takav način usitnjavanja zadržava sočnost i postoji manje verovatnoće da će  meso izgoreti pri pečenju. Pri mlevenju, mesu se dodaju razni začini nakon čega je spremno za odlazak na roštilj ložen ćumurom.

Srpska reč ćevap potekla je od persijske reči kebab koja označava prženo meso uopšte, dok je njen sinonim reč tabahajah koja se odnosi na pečene male komade mesa. Kako piše Branislav Nušić, ćevapi su u Srbiju došli u 19. veku, oko šezdesetih godina, i prvi put počinju da se služe u kafani „Kod Tanaska Rajića“, koja se nalazila na današnjem Studentskom trgu.

U Bosni i Hercegovini se ćevapi uglavnom prave samo od goveđeg mesa, s obzirom da je većina stanovništa islamske veroispovesti koja ne dozvoljava konzumiranje svinjskog mesa. U Bugarskoj, ćevapi dostižu dužinu i do čak 15 centimetara, što je raj za sve gurmane. A u Srbiji, u Srbiji su najpoznatiji Leskovački ćevapi. Iako se svuda jedu u lepinji, sa gomilom raznoraznih začina, Leskovčani ih služe isključivo na tanjiru, a jedini prilog je luk. A Leskovčani, oni definitivno ne mogu da promaše kad je roštilj u pitanju.