Neispunjen ovim poslom, Jovan Jovanović Zmaj ga napušta i posvećuje se književnom radu. Pokreće dva časopisa: Javor i Komarac, satirični list, a nešto kasnije i list Zmaj. Ovaj poslednji, po kome će i on sam kasnije dobiti nadimak, nastao je veštom igrom reči, jer je 3. maj bio dan održavanja Majske skupštine 1848. godine.

Zadovoljivši se pisanjem, Jovan Jovanović Zmaj odlučio je da se ponovo vrati nauci, te tako upisuje i uspešno završava medicinu i počinje da radi kao lekar. Međutim, vrlo brzo će napustiti ovaj poziv, razočaran, utučen, jer mu umiru i deca i žena. Ova tragedija podstakla je njegovo pesničko stvaralaštvo, te tako objavljuje svoje dve najbolje zbirke i posvećuje ih ženi i deci: Đulići i Đulići uveoci.

Jovan Jovanović Zmaj najviše je pisao za decu i o deci, pesme visokog moralnog značaja i sa obaveznom poukom. Zahvaljujući svojoj sposobnosti da posmatra života iz ugla deteta, vešto je uspeo da pridobije najmlađu publiku koja i dan danas uživa u njegovim stihovima i poistovećuje se sa likovima iz njegovih pesama.

Njegove najpoznatije pesme su Ala je lep ovaj svet, Ala su to grdne muke, Kaži mi kaži, Brata se duri, Golema repa, Deda i unuk, Žaba čita novine, Pačija škola, Taši, taši, Ciganin hvali svoga konja, Razgovor sa mačetom i mnoge druge…

Umire 1904 god. u Sremskoj Kamenici koja je nekada, u njegovu čast, nosila ime Zmajeva Kamenica.