Dodina 2004. možda je najinteresantnija kada je Kobasicijada u pitanju. Naime, sve je izgledalo nekako čudno. Nadležni su se pobrinuli da sve bude spremno tog februara kako bi Kobasicijada u Turiji mogla da počne. Međutim, ispostavilo se da je baš tog dana bio praznik, praznik Pokrova Presvete Bogorodice. Uprkos savetima crkve da odlože manifestaciju za neki drugi dan, organizatori su ipak odlučili da se Kobasicijada u Turiji održi. Toga dana sa crkve su se iz tih razloga čula zvona koja se inače oglašavaju povodom nečije smrti.

Međutim, prva Kobasicijada u Turiji prošla je sjajno, a svaka naredna bila je sve bolja. Gurmani širom zemlje dolaze da uživaju u ovom svojevrsnom srpskom specijalitetu i dobroj zabavi uz društvo, muziku i po koju čašicu šljivovice. Osim domaćih gostiju, za turijsku trpezu dođe i mnogo stranaca, naročito Nemaca kojima je najveći užitak jedenje kobasice uz pivo.

Ono što najviše privlači pažnju posetilaca jeste džinovska kobasica koja je svake godine sve duža. Poslednja Kobasicijada u Turiji mogla se pohvaliti kobasicom od 2 km, ali organizatori ne planiraju tu da stanu i čvrsto su rešeni da obore Ginisov rekord.

Svake godine u sklopu ove manifestacije održava se i takmičenje u brzom jedenju kobasica, za koje kandidata ima i previše. S obzirom da se svi lepo najedu, nikom ne pada teško ni ako ne odnese pobedu. Jer, važno je učestvovati.

Prvi Sabor trubača nije mogao biti bolji. Dan je bio sunčan i svi meštani su iz svojih kuća poizlazili obučeni u narodne nošnje koje su dugi niz godina stajale prašnjave na tavanu. Iz kuća su zamirisale vruće pogače, domaći kajmak, sir, dok su na ražnju prasad i jagnjad iz sata u sat izazivala još veći apetit. S obzirom da je truba bila gotovo zaboravljena, predstavila su se samo četiri orkestra zasviravši kola i druge zadate pesme, a predsednik žirja bio je profesor muzičke akademije Miodrag Vasiljević.

Danas, na saboru trubača učestvuje nekoliko stotina truba i to ne samo iz Srbije, već i iz čitave Evrope, Amerike, Japana, svih delova sveta. O njima izveštavaju novinski članci, televizijske emisije, a nekima su čak poslužili i kao inspiracija za knjigu i film.

Osim uživanja u muzici najtalentovanijih trubača, na Saboru svoja umetnička dela predstavljaju i slikari, vajari i zanatlije poput grnčara, opančara i drugih. Zatim, tada se održava i takmičenje u raznim sportskim disciplinama kao što su skok u dalj, rvanje i nezaobilazno gađanje jabuke kroz prsten, što je idealna prilika za sve sposobne momke koji još nisu uspeli da nekim podvigom oduševe seljančice u predivnoj narodnoj nošnji koje su ih samo nekoliko trenutaka pre očarale poznavanjem narodnih igara.

Poslednjeg dana Sabora tradicionalno se organizuje i kolektivna svadba kojoj svi meštani priželjkuju da prisustvuju, a naročito kao akteri.

Prva kosidba na Rajcu održala se davne 1892, iako je turistima postala privlačna tek šezdesetih godina 20. veka. Interesantno je da osim učesnika iz okolnih krajeva na Rajac dolaze da se takmiče i kosači iz drugih delova sveta, čak iz Velike Britanije, sa Islanda, iz Holandije. Krajnje je zanimljiva odeća koju nose, budući da se uglavnom radi o tradicionalnim kostimima.

Osim što se najbolji i najspremniji kosači nadmeću, kosidba na Rajcu je mnogo više od samog takmičenja. Reč je zapravo o prikazu čitave jedne tradicije. S obzirom da nekada nije postojala tehnologija kakvom danas raspolažemo, odlasku na takav posao pridavao se mnogo veći značaj. Sačuvan je niz zdravica pred polazak kosača. Vrlo je zanimljivo videti kako su kosači obedovali na livadi u pauzama, kako su ih vodonoše oskrbljivale vodom… Kosidba na Rajcu zapravo vraća u davna, kažu stariji bezbrižna vremena.

Ova svečanost ne bi bila to što jeste da nema i trubača u čijoj muzici uživaju čak i najveći protivnici narodne muzike. Kosidba na Rajcu takođe je idealna prilika da se vide i čuju izvorne pevačke i igračke grupe koje vizuelizaciju upotpunjuju narodnom nošnjom.

A ljubitelji dobre hrane imaju prilike da uživaju u domaćoj hrani posluženoj na ćilimima i belim čaršavima, baš kao što su nekada to činile naše bake… A kada se kosidba završi, sledi defile poljoprivredne mehanizacije. Dakle, pravi spoj tradicionalnog i modernog.     

Mika Antić nije bio samo penik, već i novinar, slikar, ali i filmski reditelj. Zato se u sklopu “Antićevih dana”, koji se održavaju svake godine u Novom Sadu, održavaju različiti programi. Ovde se susreću ne samo ljubitelji, već i stvaraoci poezije, prikazuju se filmovi koje je Mika Antić režirao, uživa se u izložbii njegovih slika. Tu je i likovna kolonija “M. A.”, ali i svečana dodela nagrade “Mika Antić”.

A evo šta je Mika Antić rekao o svojoj prvoj ljubavi: “Često nisam uspevao da je dozovem. Tu maštu za koju sam govorio da treba, za sve deèake i devojèice, zagnjurene u jastuke noći, kao lokomotiva da juri. Mašta je čarolija. Možda ju je najtačnije definisala ona moja dugorepa, brbljiva, sveznajuća i prozračna ptica: najvažnije na svetu to je umeti videti vetar i čuti sneg kako pada; umeti dotaći prstom sumrak na prvom uglu i osetiti na usni sanjivi ukus mesečine.
Mašta je moja prva ljubav.”

A evo i jedne njegove najpoznatije pesme:

Plavi čuperak

Čuperak kose obično nose
neko na oku,
neko do nosa,
al’ ima jedan čuperak plavi
zamisli gde?
U mojoj glavi.

Kako u glavi da bude kosa?

Lepo.
U glavi.

To nije moj čuperak plavi
već jedne Sanje iz šestog ‘a’.

Pa šta?

Videćeš šta kad jednog dana
čuperak nečije kose tuđe
malo u tvoju glavu uđe,
pa se umudriš,
udrveniš,
pa malo – malo pa… pocrveniš,
pa grickaš nokte
i kriješ lice,
pa šalješ tajne ceduljice,
pa nešto kunjaš,
pa se mučiš,
pa učiš – a sve koješta učiš.

Izmešaš rotkve i romboide.
Izmešaš note i piramide.
Izmešaš leptire i gradove.
I sportove i ručne radove.
I tropsko bilje. I stare Grke.
I lepo ne znaš šta ćeš od muke.

Sad vidiš šta je čuperak plavi
kad ti se danima mota po glavi,
pa od dečaka – pravog junaka
napravi tunjavka i nespretnjaka.

Meštani Kačareva vrlo su ponosni na ovu manifestaciju i svake godine je pripremaju s velikim zadovoljstvom. Slaninijada je se ovde održava već od 1988. godine i svaki put je sve uspešnija i uspešnija. Izbor je sve veći, stomaci sve puniji, a turisti mnogobrojniji.

Na drugoj održanoj Slaninijadi, jedan od učesnika uspeo je da napravi prvu skulpturu od slanine, od materijala od kakvog nikome na svetu pre njega nije palo na pamet. Svoje umetničko delo nazvao je „Satara“, a u njega je utrošeno neverovatnih 5 tona slanine. Skulptura je bila visoka 12 metara. Te 1989. godine Slaninijada je ispunila i nekoliko minuta na CNN-u.

No, to nije jedino umetničko delo nastalo za vreme Slaninijade. Pesnik Milenko Žuborski bio je vrlo inspirisan ovim događajem, pa je svoja zapažanja stavio i na papir, te je tako nastalo delo “Svinjski život u 13 pevanja”.

Četvrta Slaninijada ostaće upamćena po saradnji sa poznatim kobasičarima iz Turije. Tada su udružene snage došli na ideju da naprave jednu podužu kobasicu. Ambiciju su rasle, te se izrodila kobasica koja je ušla u Ginisovu knjigu rekorda, duga tačno kilometar, a napravljena u samo jednom komadu.

Ako joj niste prisustvovali, nema šta više da čekate. Nema veze ni ako niste ljubitelj slanine, možda dobijete inspiraciu da nešto napišete, naslikate, izvajate, te tako postanete slavni.