Gradeći dvorac Kapetanovo, stvaraoci su uzor pronalazi u srednjevekovnim zamcima, te su ga izgradili u neogotičkom stilu. U pitanju su vrlo skladne proporcije koje odgovaraju romantičarskim načelima koja se tiču tipa i oblika građevine. Prozori na spratu imaju prelomljen tzv. gotski lk, a završavaju se polulučno. Što se tiče prizemlja, ono je kao imitacija kamenih blokova četvrtastog oblika sa ispupčenom soklom. Prvih godina njegovog postojanja, dvorac je bio okružen parkom ispunjenim zelenilom u centru kojeg se nalazila fontana.

Legenda o dvorcu Kapetanovo

Bilo je leto, avgust 1938. godine. Vlasnik zamka, Botka Bela, izgubio je svoje bogatstvo. Međutim, to još i nije bila tako velika nesreća u poređenju sa onom koja je usledila samo nekoliko dana kasnije pošto je saznao da je bankrotirao. Njegova žena, nemogavši da se pomiri sa gubitkom dvorca, polila se benzinom i zapalila. Sve što je ostalo od nje nakon tog nemilog događaja bio je pramen njene plave kose. Taj pramen dugo je obletao oko dvorca. Legenda kaže da se, posle ove tragedije, svake godine na Svetog Iliju, u jednoj od odaja zamka pojavljuje senka plavokose žene.

Dvorac Kapetanovo danas je adaptiran u hotel, ali i registrovan kao spomenik kulture.

Ipak, sreća mu se osmehnula. U svojoj neposrednoj blizini začuo je žubor vode. Nekako smogne snage da dopuže do njega i uzme gutljaj. Kako ju je okusio, misli mu se odmah razbistriše. Potom pod mlaz stavi ruku i bol nestade istog trenutka. Kad uvide kolika je moć vode, ceo se okupa u njoj i ozdrvi.

Nedugo po povratku naredio je slugama da iznad izvora sagrade kuću i tako se brzo proču vest o lekovitosti sokobanjske vode kojom su dolazili ljudi širom sveta da leče najrazličitije boljke.

Baš kao što je to često činio i do tada, sveštenik se jednog dana uputio u posetu svojim prijateljima. Dozivajući dugo pred vratima domaćine koji se nisu odazivali, zabrinut je sam ušao u kuću zatekavši ženu kako prede. Videći da je sama, upita je „A gde ti je muž?“ Tog trenutka muž je ušao u kuću i optužio sveštenika da želi da mu zavede ženu. Ma koliko se ovaj branio, muža ništa nije moglo da razuveri. Zato je odlučio da sveštenika veže za drvo koje se nalazilo u dvorištu.

Ova vest vrlo brzo je stigla i do Vladike koji se nedugo potom našao u blizini drveta za koje je sveštenik bio vezan, a koje su okruživali brojni meštani. Održao je veliku službu i rekao: „Ako je sveštenik počinio zlodelo za koje ga osuđuju, onda neka se osuši privezan za ovo drvo. Međutim, ako krivica nije njegova, neka se osuši drvo i neka u selu zavlada nesloga, posle čega će meštani potražiti utočište u drugom selu.“

Na zaprepašćenje razljućenog muža, drvo se osušilo, a selo je polako počela da sustiže kletva.

Vlasi veruju da suze ptica kukavice izgledaju kao sitna jajašca leptira, a onaj ko ih pronađe biva sposoban štošta da uradi s obzirom da poseduje predmet od neprocenjive magijske moći. Mnoge vračare smatraju kukavičje suze najbitnijim elementom svojim magičnih napitaka.

Kada osoba pronađe suze ptica kukavica i ako poželi da proriče, onda je potrebno kada čuje ovu pticu da se oglašava da desnom nogom prokopa malo zemlje i čuva je pod jastukom zavijenu u belu ili crvenu hartiju. Na taj način, veruju Vlasi, svake noći u snovima će je posećivati budući događaju vezani za njen ili nečiji drugi život.

Vlasi veruju da kukavica koja se pozicionira na dimnjak i odatle ispušta svoje krike u stvari najavljuje smrt. Međutim, za razliku od one koju najavljuje gavran, ova smrt se može sprečiti i kukavica samo upozorava da je potrebno zatražiti pomoć od neke vračare koja će skinuti moguće čini i oterati zlo.

Kako veruju Vlasi, najstarija Suđenica prede, ona je prelja vlakana dugog ili pak kratkog života. To je razlog zašto je na mnogim slikama predstavljena kako sedi sa preslicom i pažljivo vuče niti života, ali i smrti ljudi. Srednja sestra slaže pređu i time donasi konačnu odluku kakav će kome biti život, a najmlađa Suđenica ih potom seče makazama i na taj način određuje kada i kako će osoba umreti.

Sve tri su veoma sličnog lika, obučene su u crne odere, a njihove kose koje sežu gotovo do zemlje su uvek raspletene. One se uvek šunjaju kada je mrak i, kako se veruje, imaju običaj da ukradu nešto od odeće deteta i tako se naoružaju energijom.

No, Vlasi koji veruju u Suđenice prolaze, prema narodnom verovanju, mnogo bolje. U tom slučaju, Suđenice su izuzetno milosrdne, pa ih u mnoge domove čak i prizivaju. Po dolasku deteta u kuću, na stolu ih prva tri dana čeka bogata trpeza, na kojoj se obavezno moraju naći kolači i vino. Mnogi tvrde da su ujutru zatekli načet kolač ili manje vina u čaši, te su sigurni da to nije mogao biti niko drugi do Suđenice.

U Srba postoji priča da je jedan od seoskih kneževa objavio da će svog sina jedinca oženiti onom devojkom koja mu donese najlepš uskršnje jaje . S obzirom da je momak bio mlad, lep, dobar, pošten, nije u selu bilo te koja ne bi poželela da njemu bude dragana. Dani su prolazili, a one su vredno radile na tome da njihovo uskršnje jaje oduševi oca budućeg mladoženje. U želji za pobedom, jedna od njih je čak naručila od iskusnog slikara da jaje ukrasi njenim portretom. Druga je, pak, naručila da se u njega utisne drago kamenje, treća da se optoči zlatom…

Milica je bila vrlo siromašna devojka i nije imala mogućnosti da svoje uskršnje jaje ukrasi onako kako su to činile bogate devojke. Međutim, nije odustala od takmičenja. Pronašla je krupno, belo jaje koje je oplemenila sa nekoliko listova peršuna i, kako se listovi ne bi odlepili, uvila ga u krpicu. Vodu u koju je spustila jaje obojila je listovima glavice crnog luka, te je voda dobila crvenu boju. Kada je nakon kuvanja skinula platno, rezultat je bilo prelepo crveno jaje išarano obrisima listova.

Tada ovaj metod šaranja nije bio poznat među ženama, te je Milicino uskršje jaje izazalo veliko oduševljenje kod kneza. Cenio je originalnost, jednostavnost, te su sva ostala, na koja je utrošeno i previše novca, pala u senku. Oženio je svog sina Milicom, a nama je ostao ovaj način ukrašavanja koji rado primenjujemo.

Okamenjeno zlo

Đavolja varoš je svojim zemljanim “stanovnicima” inspirisala veliki broj legendi. Jedna od njih kaže kako sve figure predstavljaju skamenjene đavole koji su se krili u gotovo svakom čoveku stalno mu nanoseći brojna zla. No, uspevali su da ih se reše nakon što bi jednu noć prespavali pored obližnje crkve Svete Petke, gde se po predanju zamonašila majka Svetog Save – Ana.

Venčaje brata i sestre

Druga legenda govori o vrlo skromnim, povučenim ljudima ovoga kraja. Kao takvi, smetali su đavolu koji je rešio da im “pomrsi konce” i spravi im vodu zahvaljujući kojoj će zaboraviti rodbinske odnose. Tako i bi, te opijeni meštani reše da venčaju brata i sestru. Vila, za koju neki i dan danas veruju da štiti Varoš, pokušala je ovo da spreči moleći se Bogu iz sveg srca. Dunuo je jak, hladan vetar, okamenio mladence i sve njihove svatove, a vila je bila zadovoljna što je uspela da zaustavi rodoskrnavljenje.

Jedna nevesta, a dve grupe svatova

Treća legenda kaže da su nekada davno dve grupe svatova pošle u prosidbu iste devojke. Kada su se susreli i shvatili da i jedni i drugi žele isto, nastala je ljuta rasprava koja je sva više i više uzimala maha. Kako se bi se na tome i završilo, kako se ne bi prizvalo još veće zlo, viša sila ih je okamenila na 99 godina.

Zli aga

Još jedna legenda kojom se kiti Đavolja varoš priča o utvrđenom gradu prepunom razdraganih ljudi kojima je vladao, na njihovu veliku žalost, nemilosrdni, okrutni aga. S obzirom da je bio preke naravi, malo ko ga je voleo. Zato je odlučio da razruši naselje, a meštane pretvori u kule od kamena koje danas čine jednu od najneverovatnijih turističkih atrakcija.