Sveta tajna braka ne podrazumeva samo čin samog venčanja. Kada par donese odluku da svoju ljubav kruniše brakom odlazi kod sveštenika kako bi obavio takozvani predbračni ispit. Tada sveštenik ispituje postojanje tj. nepostojanje činjenica koje bi mogle da spreče dvoje da uđu u brak. Neke od najvećih smetnji su krvno srodstvo među budućim supružnicima, maloletstvo, neobavljeno krštenje jednog ili oba buduća bračna druga, obećanje drugoj osobi na brak i slično.

Međutim, ako Bog da i ne postoje nikakve smetnje, nakon tri Svete Liturgije, Sveta tajna braka se može izvršiti i to isključivo u pravoslavnom hramu. Venčanje se vrši pred Krstom i Jevanđeljem, a obavezno moraju biti prisutna dva svedoko, odnosno kumovi mladenaca. Pre samog venčanja, mladenci ispred oltara jedno drugom na ruku stavljaju verenički prsten.

Sveštenik jasno i glasno obavezno postavlja svim prisutnima pitanje da li postoji neki valjan razlog zbog kojeg dvoje prisutnih mladenaca ne bi trebalo da se venčaju. Ako ne, na samom kraju venčanja sveštenik oboje pita da li slobodnom voljom stupaju u ovaj brak i da li se nisu obećali nekom drugom. Ako pristanu, sveštenik im oboma na glavu stavlja vence i izgovara “Gospode, Bože, naš, slavom i čašću venčaj ih”. Nakon toga iz iste čaše piju vino i time se simbolično zavetuju da će čitavog života sve deliti jedno sa drugim, i dobro i zlo, i sreću i tugu, biti tu jedno za drugo i u zdravlju i u bolesti.

Što Bog sastavi, čovek ne može da rastavi, te crkva venčanje jednom od supružnika sa trećom osobom dozvoljava samo u slučaju smrti ili neverstva supružnika.

Romska svadba obično počinje sredom. Tada se sestra ili bliska prijateljica jednog od mladinih roditelja zaduži da ide po kućama i poziva goste na tzv. “malu” i “veliku” ili u hamam. Ovom prilikom pozivaju se gotovo svi prijatelji i poznanici, dok se na svadbenu večeru zovu samo najbliži.

Tog dana pravi se i “peča”, ukras koji se nevesti vezuje oko glave na dan venčanja, a koji se sastoji od zlatnih ili srebrnih niti koje prekrivaju čelo. Predveče, devojke počinju da prave i venac kojim će okititi mladinu i mladoženjinu kapiju i tako nagovestiti svima radosnu vest, a venci se prave od svežeg cveća.

Sledećeg dana, u četvrtak, mlada provodi vreme isključivo u ženskom društvu. Osim majke i svekrve, u kuću joj dolaze najbolje prijateljice i čitav dan se vesele, pevaju, igraju uz romsku muziku, a nešto kasnije mladi se kosa boji kanom. Te večeri, svekrva donosi budućoj snahi sve stvari koje su joj potrebne za veliki dan.

Nekada, petkom je ovo žensko društvo odlazilo u hamam, a kupanje im je plaćala majka budućeg mladoženje. Odatle su izlazile obučene u čiste svilene košulje i jelek, a potom se sladile baklavama koje je mladoženjina majka pripremila. Po izlasku iz hamama, čekalo ih je muško društvo sa muzikom i odatle se upućuju kući, gde nevesta po ulasku svojoj svekrvi ljubi nogu.

U subotu je mlada odevena u šalvare, svilenu košulju i jelek, a na glavi nosi već pomenutu peču. Do kasno uveče igraju se tradicionalne romske igre, kola i vlada opšte veselje. Kod mladoženje takođe. U njegovom dvorištu svira se “Svekrvino kolo” koje mogu da igraju samo žene. Naravno, kolovođa je mladoženjina majka koja muziku čašćava novcem.

Za razliku od subote, mlada je u nedelju obučena u venčanicu bele boje koja simbolizuje nevinost i ne izlazi iz kuće dok po nju ne dođu svatovi. Svatovi se okupljaju kod mladoženje rano ujutru. Mladu iz kuće izvodi rođeni brat ili neko od najbližih rođaka. Ovde nema klasične prodaje mlade, kakvu mi praktikujemo, već mladoženja svojevoljno daje novac onome ko izvodi njegovu izabranicu. Odatle se kreće ka opštini i svadba može da počne.

Neverovatno je kako u 99% slučajeva uspe da je pogodi, čak i kada nije naročito vešt i kada se svi svatovi pribojavaju da metak ne zaluta. Gađanje jabuke nije lak posao naročito ne posle momačke večeri na kojoj se svi opuste i popiju po koju više. Zato, svaka čast mladoženjama.

Kada je gađanje jabuke uspešno obavljeno, onda se praktikuje kupovina mlade. Žene mahom ne vole ovaj običaj i smatraju ga krajnje ponižavajućim, ali on ipak opstaje. Naime, pred nevestinim vratima stoji brat koji određuje cenu sestre, a mladoženja ili stari svat se cenkaju. Brat tu zaradi lepu svotu novca, mada se nekda dešava da svatovi ukradu mladu tako što mladoženja uskoči kroz njen prozor i otme je. Naravno, u pitanju je samo šala, zabava koja taj dan učini još veselijim.

Kada se mlada izvede iz kuće, roditelji joj daju staklenu čašu da iz nje pije vino. Kada ga popije, treba da baci čašu na zemlju. Ako se razbije, veruje se da će mlada roditi muško dete, a ako ostane čitava, onda će roditi žensko. Sigurni smo da se buduće dede postaraju da čaša bude što tanjih ivica.

Kaže narod “Bog na nebu – kum na zemlji”, a tu je i ona stara “Kum nije dugme”. Bez kumova se ne može obaviti ni crkveno ni opštinsko venčanje, oni su svedoci ljubavi koja cveta među vama. Zato je vrlo važno da za kuma izaberete sebi dragu osobu, najboljeg prijatelja, onog za koga ste sigurni da će vam, baš kao i budući supružnik, biti veran i u dobru i u zlu. Međutim, nije ništa neobično, šta više, da se obnavljaju i neka stara kumstva. Neretko se dešava da Srbi za kuma imaju čoveka koga vide tek drugi, treći put u životu, jer je navodno maler prekidati staro kumstvo.

Dever je takođe jedan od važnih osoba na svakom srpskom venčanju. Njegova uloga je da čuva mladu pre samog čina sklapanja braka, tokom proslavljanja, ali i da je preda mladoženji. Ako mladoženja ima rođenog brata, onda uloga devera pripada njemu. Ako ga nema, onda bira brata iz bliske familije. Zanimljivo je da dever u neku ruku stvarno mora da čuva mladu, jer u suprtnom postoji mogućnost da ostane bez para. Na primer, mladoženjini drugovi se udruže, otmu mladi cipelu, a na deveru je da je otkupi ma koliki novci bili u pitanju.

Barjaktar je mladoženjin ili drug ili rođak, a na njemu je da nosi barjak ukrašen ćebetom i drugim raskošnim stvarima kako bi se na simboličan način nevestinim svatovima stavilo do znanja da se dobro udala i da će biti u sigurnim rukama.

Stari svat je takođe iz mladoženjine uže ili dalje rodbine. On je najstariji neoženjeni član familije, a njegova “dužnost” je da dopraća i otpraća goste, motri na mladence i bude svedok njihovog zavetovanja.

Svi navedeni sede za jednim stolom, stolom za kojim je zaljubljeni par zbog čega su se svi tog dana i sastali trudeći si da ceremonija ostane dugo zapamćena.