Pre nego što se odigra bilo koja vlaška svadba moraju se obaviti tri vrlo važne ceremonije, a to su dogovor roditelja, prosidba i veridba. U prosidbu se ide četvrtkom, subotom ili nedeljom i to uveče, a na dar se budućoj mladi nose minđuše, prsten i dukati.

Na dan svadbe, mladoženja ujutru odlazi kod kuma gde se vesele i pripremaju da krenu po nevestu koja se za toi vreme sređuje, u čemu joj pomažu sestre i prijateljice.

Nevesta nosi dugačak veo koji, prema Vlasima, ima magijsko značenje, odnosno on štiti buduću suprugu od svih zala. Zatim se preko vela na glavu stavlja venac od bosiljka koji će mladu darovati zdravljem, a potom venac od dukata koji će je učiniti materijalno obezbeđenom.

Kada u nevestino dvorište dođu svatovi, svakom od njih se daruje pogača. Sve su obične osim kumove, jer je njegova specijalno dekorisana listićima bosiljka.

Posle venčanja u opštini ili crkvi, kada nevesta uđe u dvorište svog sada već supruga, svekrva daje snahi pogaču. Ona je lomi na četiri dela i baca na sve četiri strane sveta. Potom joj se u ruke stavlja napunjeno sito koje baca na krov kuće. Ako se sito zadrži na krovu, ostaće u kući.

Potom nevesta seda u kuću i donosi joj se u krilo najmlađe dete iz familije. Dok ga drži, majka deteta treba da je poprska po venčanici mlekom iz svojih grudi.

Drugi dan svadbe, pre nego što mladenci ustanu, pred kuću im dolazi muzika i svi se vesele. Nakon što napuste bračnu postelju, kuma zajedno sa svekrvom odlazi da raspremi krevet. Ako se ispostavi da je nevesta bila nevina, kuma kroz prozor izbacuje čaršav da sve prisutne u to i uveri, a potom svi zajedno nastavljaju da se vesele.

Romska svadba obično počinje sredom. Tada se sestra ili bliska prijateljica jednog od mladinih roditelja zaduži da ide po kućama i poziva goste na tzv. “malu” i “veliku” ili u hamam. Ovom prilikom pozivaju se gotovo svi prijatelji i poznanici, dok se na svadbenu večeru zovu samo najbliži.

Tog dana pravi se i “peča”, ukras koji se nevesti vezuje oko glave na dan venčanja, a koji se sastoji od zlatnih ili srebrnih niti koje prekrivaju čelo. Predveče, devojke počinju da prave i venac kojim će okititi mladinu i mladoženjinu kapiju i tako nagovestiti svima radosnu vest, a venci se prave od svežeg cveća.

Sledećeg dana, u četvrtak, mlada provodi vreme isključivo u ženskom društvu. Osim majke i svekrve, u kuću joj dolaze najbolje prijateljice i čitav dan se vesele, pevaju, igraju uz romsku muziku, a nešto kasnije mladi se kosa boji kanom. Te večeri, svekrva donosi budućoj snahi sve stvari koje su joj potrebne za veliki dan.

Nekada, petkom je ovo žensko društvo odlazilo u hamam, a kupanje im je plaćala majka budućeg mladoženje. Odatle su izlazile obučene u čiste svilene košulje i jelek, a potom se sladile baklavama koje je mladoženjina majka pripremila. Po izlasku iz hamama, čekalo ih je muško društvo sa muzikom i odatle se upućuju kući, gde nevesta po ulasku svojoj svekrvi ljubi nogu.

U subotu je mlada odevena u šalvare, svilenu košulju i jelek, a na glavi nosi već pomenutu peču. Do kasno uveče igraju se tradicionalne romske igre, kola i vlada opšte veselje. Kod mladoženje takođe. U njegovom dvorištu svira se “Svekrvino kolo” koje mogu da igraju samo žene. Naravno, kolovođa je mladoženjina majka koja muziku čašćava novcem.

Za razliku od subote, mlada je u nedelju obučena u venčanicu bele boje koja simbolizuje nevinost i ne izlazi iz kuće dok po nju ne dođu svatovi. Svatovi se okupljaju kod mladoženje rano ujutru. Mladu iz kuće izvodi rođeni brat ili neko od najbližih rođaka. Ovde nema klasične prodaje mlade, kakvu mi praktikujemo, već mladoženja svojevoljno daje novac onome ko izvodi njegovu izabranicu. Odatle se kreće ka opštini i svadba može da počne.

Neverovatno je kako u 99% slučajeva uspe da je pogodi, čak i kada nije naročito vešt i kada se svi svatovi pribojavaju da metak ne zaluta. Gađanje jabuke nije lak posao naročito ne posle momačke večeri na kojoj se svi opuste i popiju po koju više. Zato, svaka čast mladoženjama.

Kada je gađanje jabuke uspešno obavljeno, onda se praktikuje kupovina mlade. Žene mahom ne vole ovaj običaj i smatraju ga krajnje ponižavajućim, ali on ipak opstaje. Naime, pred nevestinim vratima stoji brat koji određuje cenu sestre, a mladoženja ili stari svat se cenkaju. Brat tu zaradi lepu svotu novca, mada se nekda dešava da svatovi ukradu mladu tako što mladoženja uskoči kroz njen prozor i otme je. Naravno, u pitanju je samo šala, zabava koja taj dan učini još veselijim.

Kada se mlada izvede iz kuće, roditelji joj daju staklenu čašu da iz nje pije vino. Kada ga popije, treba da baci čašu na zemlju. Ako se razbije, veruje se da će mlada roditi muško dete, a ako ostane čitava, onda će roditi žensko. Sigurni smo da se buduće dede postaraju da čaša bude što tanjih ivica.

Kaže narod “Bog na nebu – kum na zemlji”, a tu je i ona stara “Kum nije dugme”. Bez kumova se ne može obaviti ni crkveno ni opštinsko venčanje, oni su svedoci ljubavi koja cveta među vama. Zato je vrlo važno da za kuma izaberete sebi dragu osobu, najboljeg prijatelja, onog za koga ste sigurni da će vam, baš kao i budući supružnik, biti veran i u dobru i u zlu. Međutim, nije ništa neobično, šta više, da se obnavljaju i neka stara kumstva. Neretko se dešava da Srbi za kuma imaju čoveka koga vide tek drugi, treći put u životu, jer je navodno maler prekidati staro kumstvo.

Dever je takođe jedan od važnih osoba na svakom srpskom venčanju. Njegova uloga je da čuva mladu pre samog čina sklapanja braka, tokom proslavljanja, ali i da je preda mladoženji. Ako mladoženja ima rođenog brata, onda uloga devera pripada njemu. Ako ga nema, onda bira brata iz bliske familije. Zanimljivo je da dever u neku ruku stvarno mora da čuva mladu, jer u suprtnom postoji mogućnost da ostane bez para. Na primer, mladoženjini drugovi se udruže, otmu mladi cipelu, a na deveru je da je otkupi ma koliki novci bili u pitanju.

Barjaktar je mladoženjin ili drug ili rođak, a na njemu je da nosi barjak ukrašen ćebetom i drugim raskošnim stvarima kako bi se na simboličan način nevestinim svatovima stavilo do znanja da se dobro udala i da će biti u sigurnim rukama.

Stari svat je takođe iz mladoženjine uže ili dalje rodbine. On je najstariji neoženjeni član familije, a njegova “dužnost” je da dopraća i otpraća goste, motri na mladence i bude svedok njihovog zavetovanja.

Svi navedeni sede za jednim stolom, stolom za kojim je zaljubljeni par zbog čega su se svi tog dana i sastali trudeći si da ceremonija ostane dugo zapamćena.