Neispunjen ovim poslom, Jovan Jovanović Zmaj ga napušta i posvećuje se književnom radu. Pokreće dva časopisa: Javor i Komarac, satirični list, a nešto kasnije i list Zmaj. Ovaj poslednji, po kome će i on sam kasnije dobiti nadimak, nastao je veštom igrom reči, jer je 3. maj bio dan održavanja Majske skupštine 1848. godine.

Zadovoljivši se pisanjem, Jovan Jovanović Zmaj odlučio je da se ponovo vrati nauci, te tako upisuje i uspešno završava medicinu i počinje da radi kao lekar. Međutim, vrlo brzo će napustiti ovaj poziv, razočaran, utučen, jer mu umiru i deca i žena. Ova tragedija podstakla je njegovo pesničko stvaralaštvo, te tako objavljuje svoje dve najbolje zbirke i posvećuje ih ženi i deci: Đulići i Đulići uveoci.

Jovan Jovanović Zmaj najviše je pisao za decu i o deci, pesme visokog moralnog značaja i sa obaveznom poukom. Zahvaljujući svojoj sposobnosti da posmatra života iz ugla deteta, vešto je uspeo da pridobije najmlađu publiku koja i dan danas uživa u njegovim stihovima i poistovećuje se sa likovima iz njegovih pesama.

Njegove najpoznatije pesme su Ala je lep ovaj svet, Ala su to grdne muke, Kaži mi kaži, Brata se duri, Golema repa, Deda i unuk, Žaba čita novine, Pačija škola, Taši, taši, Ciganin hvali svoga konja, Razgovor sa mačetom i mnoge druge…

Umire 1904 god. u Sremskoj Kamenici koja je nekada, u njegovu čast, nosila ime Zmajeva Kamenica.

Školovanje i rad sa decom

Desanka Maksimović završila je gimnaziju u Valjevu, nakon čega nastavlja da se školuje na Filozofskom fakultetu u Beogradu na smeru za svetsku kinjiževnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti. Ubrzo po diplomiranju zaposlila se u gimnaziji u Obrenovcu kao predavač književnosti, a potom i kao suplent u Trećoj beogradskoj ženskoj gimnaziji. Zahvaljujući stipendiji francuske vlade, Desanka Maksimović usavršavala se u Parizu punih godinu dana, a po povratku se zaposlila u Dubrovniku. Ipak, od svih gradova koje je obišla i u kojima je radila, Beograd joj je najviše bio prirastao za srce, te mu se tako vraća 1927. godine i zapošljava se u Prvoj ženskoj gimnaziji.

Književni rad

Pre svega bila je pesnik, ali i pripovedač, romansijer, pisala je za decu, a besprekornim znanjem jezika poslužila se kako bi prevela mnoga velika dela ruske, slovenačke, bugarske i francuske književnosti. Podrška prijatelja istog opredeljenja joj je mnogo značila, a samo neki od njih bili su Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Branko Ćopić, Isidora Sekulić.

Svoje prve pesme Desanka Maksimović objavljivala je u tada poznatom časopisu Misao, a ubrzo počinje da objavljuje i knjige. Ukupno ih je objavila oko pedeset, a neke od najznačajnijih su Zeleni vitez, Gozba na livadi, Šarena torbica, Pesnik i zavičaj, Otadžbino, tu sam, Prolećni sastanak, Tražim pomilovanje, Pamtiću sve, Slovo o ljubavi i druge.

Veliki deo njene poezije čine rodoljubive pesme, prožete dozom ozbiljnosti i jakih osećanja i, s druge strane, ljubavne, energične, lepršave pesme. Neke od njenih najpoznatijih pesama su Opomena, Tražim pomilovanje, Srbija je velika tajna, a nikako se ne sme izostaviti Krvava bajka, pesma koju je Desanka Maksimović napisala 1941. godine i koja govori o streljanju nedužnih đaka iz Kragujevca. Pesma je očima javnosti bila dostupna tek po završetku rata.

U čast Desanke Maksimović

U Brankovini, 1985. godine obnovljena je škola koju je pohađala Desanka Maksimović i u kojoj je ujedno njen otac radio kao učitelj. Nazvana je Desankina škola i do dan danas ponosno nosi to ime.

Još za njenog života, u Valjevu, na Tešnjaru, podignut joj je spomenik koji je Matija Bećković svečano otkrio 1990. godine. U Beogradu, njen spomenik se nalazi u Tašmajdanskom parku, a otkriven je 2007. godine.

Slaveći sto godina od njenog rođenja, UNESCO je Desanku Maksimović proglasio za ličnost kulture u godini 1998.

Desanka Maksimović preminula je u 95. godini života, godine 1993, a sahranjena je u Brankovini.

Detinjstvo

Inače, Branko Radičević se rodio kao Aleksije, s obzirom da je rođen dan uoči kojeg se slavi ovaj svetac. Međutim, promeniće svoje ime u Branko pre nego što objavi svoju prvu knjigu. Interesovanje za pisanje verovatno je probudila i očeva književna delatnost. Naime, otac Todor je bio činovnik, ali je izuzetno cenio vredna dela, pa je jedno takvo Šilerovo i preveo, a to je „Viljem Tel“.

Sa svojih šest godina Branko Radičević dolazi sa roditeljima u Zemun, gde završava osnovnu školu, a kasnije se seli u Sremske Karlovce i tamo pohađa gimnaziju. U svojoj pesmi „Đački rastanak“ izražava želju da u tu bude i sahranjen. Pohađajući Karlovačku gimnaziju počinje da piše svoje prve stihove kada se u njemu javlja i oduševljenje Vukovom reformom.

Veliki počeci

Studije prava odlučio je da upiše u Beču. Međutim, nakon tri godine rešio je da napusti fakultet. Ulazi u krug Vukovih saradnika i prijatelja i počinje intenzivno da stvara velika dela. Svoju prvu knjigu pesama Branko Radičević objavljuje u Beču 1847. godine kada su objavljeni i Vukov prevod „Novog zaveta“, „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša, ali i „Rat za srpski jezik i pravopis“ Đure Daničića.

Dve godine kasnije, 1849, u Beču ponovo upisuje fakultet, ali ovoga puta Medicinski. Međutim, oboleo je od tuberkuloze, ali se nije predao i nastavio je svoj rad, te 1851. objavljuje drugu zbirku pesama.

Ipak, bolest ga je savladala i Branko Radičevič umire u jednoj bečkoj bolnici 1853, a još jedna zbirka pesama objavljena je posthumno. Trideset godina od njegove smrti, pesnikovi ostaci preneti su iz Beča, gde je prvobitno bio sahranjen, u Stražilovo.

Njegove najpoznatije pesme su već pomenuti „Đački rastanak“, „Kad mladijah umreti“ i pesma koju je Zdravko Čolić mnogo kasnije upotpunio notama „Kad si zvezda sele moja“.