Crna svadba obavlja se nakon smrti mlade osobe koja se za ovozemaljskog života verila za osobu sa kojom je planirala brak ne nadajući se nesreći. Naime, verenik/verenica umrle osobe najčešće pristaje da ostane u simboličnom braku sa pokojnikom narednih godinu dana, što znači da za to vreme ne može da se uda, a veza sa trećom osobom značila bi preljubu.

Crna svadba odvija se upravo na dan sahrane. Iako su svi u žalosti i tuguju za umrlom osobom, sahrana poprima karakter svadbe. Verneik/verenica dolazi na sahranu u svadbenom odelu, a najviše potresan deo ovog rituala jeste momenat kada majka pokojnika oko kovčega svog deteta igra svadbarsko kolo, nakon čega ga spuštaju u raku.

Međutim, ako se desi da verenik/verenica ne pistane na „brak“, onda rodbina umrlog traga po selu za devojkom/momkom koji će pristati, kako bi tako umirili dušu pokojnika i pronašli mu saputnicu da ne bi sam provodio svoj zagrobni život.

Posle godinu dana, ovaj brak se raskida. Reč je o prilično složenom obredu o kojem se vrlo malo zna, s obzirom da mu prisustvuju samo najuži članovi porodice. Razveden/a, „crni mladoženja“ tj. „crna mlada“ sada ima pravo da se veseli i uda za svog ovozemaljskog izabranika.

Otkopavanje pokojnika bio je običaj vezan za kult Sunca i uglavnom se praktikovao povodom smrti neke mlade umrle osobe. Naime, posle četrdeset dana od smrti, rodbina i prijatelji došli bi rano ujutru na groblje i iskopali kovčeg. Zatim bi se kovčeg uspravljao, otvarao se i belom maramom bi se pokojniku brisalo lice.

Kada bi mu prebrisali lice, okrenuli bi ga ka Suncu da ga ono obasja svojim zracima i „primi“ ga, a potom bi zatvorili kovčeg i vratili ga u zemlju. Nakon ovog obreda, pripremali bi se svi pogrebni obredi koji su izvršeni onog dana kada je osoba umrla.

Neki podaci govore da je ovaj ritual poslednji put obavljen početkom 90-ih godina prošlog veka, a s obzirom da mu prisustvuju samo najbliži, o njemu nema mnogo podataka.

Vlaški običaji koji se tiču kulta mrtvih vezuju se za bogatu trpezu na kojoj se nalazi sva hrana u kojoj je pokojnik za ovog života neizmerno uživao. Kada se dođe na groblje, sva napravljena jela šire se po grobu zajedno sa cvećem i pali se tamjan, a potom se peva pesma kojom se budi umrli. Potom sledi polivanje groba bistrom vodom kojom pokojnik treba da se umije, a zatim se pali sveća kako bi video gde je hrana.

Kada neki Vlah umre, veoma značajnu ulogu igraju starije žene koje žive u blizini i koje su bile u dobrim odnosima sa pokojnim. One ga kupaju, oblače, brijaju, češljaju. Pošto se stavi u sanduk, u ruke mu se stavi sveća obavijena cvećem. Pre pravoslavnog opela, opelo vrše iste ove žene. Najstarija peva i na taj način usmerava pokojnikovu dušu ka onome svetu.

Kada se sanduk spusti u raku, pre nego što se grob zatvori, u njega silazi jedna od žena koja je učestvovala u prethodno pomenutim aktivnostima. Orahovom granom, a potom keceljom ili belom krpom čisti sanduk i kadi ga svećom. Po zatrpavanju humke svi odlaze sa groba.

Kada se porodica i zvanice vrate kući, jedan gost uzima upaljenu sveću i paricu i tako na nekoliko sati preuzima ulogu koju je pokojnik imao za života.