Bogata planina

Planina Kopaonik naziva se još i planinom sunca s obzirom na broj sunčanih dana u godini koji premašuje 200. Zimi je ovde idealno provoditi vreme, jer temperature nisu suviše niske, a snega ponovo ima na pretek baš kao i skijaških staza od kojih je svaka gotovo čitave sezone krcata.

Kopaonik je takođe nadaleko poznat po svojim rudnim bogatstvima. Ruda metala, minerala, cinka, olova i gvožđa ovde ima u pozamašnim količinama za šta su krivi mineralni rastopi koji su zbog visokih temperatura u kombinaciji sa snažnim pritiscima izazvali promene na stenama.

Kopaonik se ponosi svojim predivnim jezerima na kojima počiva, a najveće među njima jeste Semeteško jezero ispod Orlovca. Jezero je izuzetno toplo. Tokom leta temperatura dostiže i 20 stepeni, a prosečna temperatura tokom ostatka godine je 10 stepeni.

Nacionalni park Kopaonik izuzetno je bogat rezervatima prirode, prirodnim spomenicima, geološkim, hidrološkim i geomorfološkim objektima. Prirodnih rezervata ima 13 i to su Kozje stene, Vučak, Mrkonja, Duboka, Jelak, Jankova bara, Barska reka, Suvo rudište, Gobelja, Metođe, Samokovska reka, Jelovarnik i Bele stene.

Kopaonik Pančiću

Ako odlučite da posetite nacionalni park Kopaonik nikako ne bi trebalo da zaobiđete Pančićev mauzolej. Naime, priznati srpski botaničar Josif Pančić obilazio je i istraživao za života mnoge srpske planine. Međutim, najviše ga je očarao upravo Kopaonik na kojem je bio čak 16 puta. Nakon poslednje posete ovoj planini, Pančić je izrazio želju da ovde bude sahranjen. Srpska akademija nauka i umetnosti i planinari Srbije ispunili su mu poslednju želju sahranivši ga na sada već Pančićevom vrhu na Kopaoniku u kovčegu od Pančićeve omorike. Na ploči koja se nalazi na mauzoleju stoje sledeće reči:

Ostvarujemo zavet Pančićev. Prenosimo ga da ovde večno počiva. Objavljujemo njegovu poruku upućenu srpskoj omladini: “Da će tek dubokim upoznavanjem i proučavanjem prirode naše zemlje pokazati koliko voli i poštuje svoju otadžbinu”.

7.7.1951. godine,

Srpska akademija nauka Univerzitet u Beogradu,

Planinarski savez NRS

Planina Tara nadaleko je poznato izletište kako tokom snežnih dana kada je idelana za uživanje u zimskim čarolijama, tako i tokom leta kada nema ničeg lepšeg od kupanja u bistroj Drini. Nalazi se u Zapadnoj Srbiji, blizu Zlatibora, i jedan je od „članova“ grupe Starovlaških planina.

Na Tari se nalazi i Jarevac, veštačko jezero koje mami svojom bistrinom i koje ponosno čuva u sebi jednu od najređih vrsta riba, a to je pijor ili gagica. Pijor raste maksimalno 12cm, telo mu je okruglo i prekriveno krljuštima osim na trbuhu koji je gladak. Uglavnom je tamnozelene boje, dok su mu glava i grudi obojeni u jarkocrvenu.

Tara kao predmet istraživanja

Tara je još od davnina omiljeno mesto ne samo turistima iz Srbije i drugih zemalja, već i mnogim velikim naučnicima. Nemoguće je govoriti o Tari, a ne pomenuti Josifa Pančića, botaničara koji je u 19. veku na području ove prelepe planine otkrio endemsku vrstu četinara koja je po njemu i dobila ime. Pančićeva omorika je tanka, vrlo uzana i visoka neverovatnih 50 metara.

Prostrana zapadnosrpska planina očarala je i hrvatskog biologa dr Kuna Vidrića koji je još kao dete zavoleo planine, a od svih koje je obišao najviše mu se dopala upravo ova. Prešao ju je uzduž i popreko, što je rezultiralo knjigom Vodič po planini Tari.