Ženska narodna nošnja sastojala se od košulje, suknje, jeleka i pregače. Košulja je uvek bila izrađena od lana, te je stoga bila vrlo prijatna za nošenje. Predeo oko vrata i rukava je bio zatvoren i živopisno ukrašen finom čipkom, najčešće u crvenoj boji.

Suknja je obavezno bila tamnije boje od košulje i po sebi je imala vertikalne pruge čija se boja slagala sa bojom čipke na košulji. Sa prednje strane je bila otvorena, pa se morala zadenuti za pojas kako ne bi spala, s obzirom da tada rajsfešlusa na njima nije bilo.

Preko košulje nošen je jelek u boji suknje koji je bio ukrašen zlatnim, srebrnim ili šarenim vezom koji se naročito isticao na tamnoj podlozi.

Pregača se obavezno morala nositi preko suknje i bilo je nepristojno izaći iz kuće bez nje na sebi. Žene i devojke su je uglavnom izrađivale same od domaće vune, iako je ovaj proces bio prilično dug i naporan. Trebalo je ošištai ovcu, oprati vunu, presti, obojiti vunu i tek onda tkati na razboju.

Krajem 19. veka narodna nošnja se značajno menja i vrlo nošene postaju svilene haljine. No, one nisu bile jednodelne kao ove danas. Bile su sačinjene iz dva dela, a gornja bluza nosila se preko suknje. Umesto jeleka, zimi se nosio prsluk od pliša koji je bio ukrašen kragnom od plemenitog krzna. Ipak, ovako nešto mogle su sebi da priušte samo devojke iz bogate kuće.

Čak i tada su Vojvođanke znale za aksesoare, te su oko vrata nosile seferine. Tokom svečanih prilika, na glavi su nosile džegu, malu svilenu trouglastu maramu. Međutim, džega je evoluirala u kapicu od kojih je jedan deo pokrivao punđu, a drugi padao niz vrat. I one su takođe ukrašavane živopisnim vezovima jarkih boja.

Muška narodna nošnja bila je sačinjena od platnene odeće u beloj boji nošene odmah do tela. Činile su je široke gaće i jednako široka udobna košulja. Preko toga nošen je crni štofani prsluk ili prsluk izrađen od somota i svile. Kad malo zahladi, u jesen se ova odeće upotpunjavala suknenim kaputem zvanim kabanica ili, drugačije, doroc. Pošto je platno bilo vrlo tanko da bi se samo nosilo i tokom hladne zime, preko gaća su nošene štofane čakšire u crnoj boji, dok se preko košulje oblačio kaput iste boje. Nošen je i pršnjak i krzneni kožuh, ali i krznena duga odeća opaklija, ducin ili bundaš

No, postojale su i muške bele platnene suknje koje su se nosile prilikom određenih svečanih prilika i to leti. Bile su plisirane, a uz ivicu ukrašene ažurom, odnosno izvlačenjem žice iz osnove. Međutim, posle prvog svetskog rata muškarci su potpuno prestali da se odevaju u suknje.

Ornamenti na odeći

Veoma se držalo do ukrašavanja ne samo suknji, već i gaća i košulja. Košulje su se najčešće ukrašavale u predelu grudi, belim ili vezom u zlatnoj boji. Ti vezovi su se nazivali plastroni, nedra ili formeti.

Iako su štofani, somotski ili plišani prsluci uglavnom su bili crne boje, momci su ih nosili ukrašene vezom koji je, kako bi odevni predmet izgledao još bogatije, bio zlatne ili srebrne boje. Veličina, način izrade veza i odabrani motivi prikazivali su bogatstvo momka koji nosi prsluk.

A na nogama…

Što se obuće tiče, leti se svečana narodna nošnja upotpunjavala lakovanim kožnim čizmama ili kožnim opancima. Međutim, oni siromašniji nisu mogli da priušte ovakvu udobnost svojoj nozi, te su nosili papuče. Zimi su takođe nošene kožne čizme ili opanci sa obojcima čiju su ulogu kasnije preuzele čarape. U predelu Bačke, muškarci su tokom zime nosili drvenu obuću, klompe sa kojima je bilo lako hodati po klizavici i snegu. Pošto su pravljene od drveta u kojem je bilo teško ostati toplih nogu, u klompe su stavljali slamu ili seno, pa su zbog toga uvek morale biti veće bar za jedan broj.

Prva kosidba na Rajcu održala se davne 1892, iako je turistima postala privlačna tek šezdesetih godina 20. veka. Interesantno je da osim učesnika iz okolnih krajeva na Rajac dolaze da se takmiče i kosači iz drugih delova sveta, čak iz Velike Britanije, sa Islanda, iz Holandije. Krajnje je zanimljiva odeća koju nose, budući da se uglavnom radi o tradicionalnim kostimima.

Osim što se najbolji i najspremniji kosači nadmeću, kosidba na Rajcu je mnogo više od samog takmičenja. Reč je zapravo o prikazu čitave jedne tradicije. S obzirom da nekada nije postojala tehnologija kakvom danas raspolažemo, odlasku na takav posao pridavao se mnogo veći značaj. Sačuvan je niz zdravica pred polazak kosača. Vrlo je zanimljivo videti kako su kosači obedovali na livadi u pauzama, kako su ih vodonoše oskrbljivale vodom… Kosidba na Rajcu zapravo vraća u davna, kažu stariji bezbrižna vremena.

Ova svečanost ne bi bila to što jeste da nema i trubača u čijoj muzici uživaju čak i najveći protivnici narodne muzike. Kosidba na Rajcu takođe je idealna prilika da se vide i čuju izvorne pevačke i igračke grupe koje vizuelizaciju upotpunjuju narodnom nošnjom.

A ljubitelji dobre hrane imaju prilike da uživaju u domaćoj hrani posluženoj na ćilimima i belim čaršavima, baš kao što su nekada to činile naše bake… A kada se kosidba završi, sledi defile poljoprivredne mehanizacije. Dakle, pravi spoj tradicionalnog i modernog.