Po nastanku Gračanice, u njoj je živelo na stotine monaha koji su svoje dane osim u molitvi provodili i baveći se umetnošću, najčešće slikanjem. U 16. veku manastir je bio središte novobrdskog mitropolita koji upravo ovde osnovao i jednu od prvih štamparija na ovim prostorima. Međutim, manastir Gračanica pretrpeo je strašna razaranje usled turskih zuluma, te je tako na neko vreme bio napušten. Međutim, kada se Drugi Svetski rat završio, nekolicina monahinja odlučila je da ga obnovi i tako je postao ženski manastir. U njemu sada živi oko 20 sestara koje vezu, koje se bave ikonopisanjem, neke poljoprivredom, ili nekim drugim monaškim poslušanjima.

Što se tiče arhitekture, manastir Gračanica izgrađen je od tesanog kamena koji je polagan u redove dvojnih ili trojnih opeka, ima tri apside i pet kubeta sa osnovom upisanog krsta. Što se tiče spoljne priprate, ona je sagrađena u doba kneza Lazara Hrebeljanovića.

Gračaničke freske

Zidovi Gračanice oživljeni su portretima srpskih arhiepiskopa, patrijarha, a tu je i freska na kojoj je prikazana sahrana gračaničkog mitropolita Dionisija. Neke od najlepših fresaka jesu ciklusi Rođenja Gospodnjeg, ali i Vaseljenskih sabora. Centralni luk oslikan je likom kralja Milutina i njegove žene Simonide, vizantijske princeze, dok se na prednjem delu naosa nalaze freska strašnog suda i stablo dinastije Nemanjić.

Što se ikona tiče, manastir Gračanica ima vrlo bogatu riznicu među kojima je najznačajnija ikona koja potiče iz 14. veka, ikona Hrista Milostivog.

Stefanovi roditelji bili su kralj Milutin i kraljica Ana, ćerka bugarskog cara. Međutim, pošto je Milutinov brak sa Anom bio drugi po redu od ukupno tri, njihov brak proglašen je nevažećim, te je tako Stefan Dečanski ostao uskraćen za pravo na presto. To ga je nateralo da protiv oca podigne bunu.

Nemilosrdni otac

Kralj Milutin se nije dao. Sakupio je vojsku i krenuo na sina. Nedugo potom u njemu je proradio očinski instikt i ponudio je sinu pregovore. Stefan Dečanski bio je dirnut ovim gestom, te je otišao da moli oca za oproštaj. Ali, ispostavilo se da je ovo bio pogrešan korak. Milutin nije imao ni malo milosti prema svome sinu, okovao ga je i poslao u Skoplje gde mu je oduzet vid, a odatle je izgnan u Carigrad. Ipak, neki izvori tvrde da su izvršioci kazne bili potplaćeni, te da Stefan Dečlanski nije oslepljen. No, čitagv život preko očiju je nosio povez, verovatno iz straha od nemilosrdnog oca.

Čudo od Boga

Kada je proglašno da je kralj Milutin umro, Stefan Dečanski objavio je da mu je Sveti Nikola povratio vid i skinuo je povez koji je do tada nosio. Osnovao je jaku stabilnu stranki na čiju stranu je stala i crkva i vratio se u Srbiju predloživši Konstantinu, Milutinovom sinu iz prvog braka koji ga je nasledio na prestolu, da dele vlast. Naravno, Konstantin je odbio ponudu i time započeo borbu za nasleđe.

Konstantin je surovo nastradao u ovoj borbi. Ubijen je tako što su ga klinovima pričvrstili za dasku, a potom ga presekli na pola. Neki spisi kažu da je Stefan Dečanski od njegove lobanje napravio pehar iz kog je pio. Godine 1322, na Bogojavljenje, Stefan Dečanski krunisan je za kralja.

 Za vreme svoje vladavine Stefan Dečanski je proširio Srbiju ka jugu, a nakon svoje najznačajnije, već pomenute bitke, bitke kod Velbužda, protiv Stefana se pobunio sin Dušan, svrgao ga sa prestola, a potom i ubio.

Njegova zadužbina jeste manastir Visoki Dečani, podignut iz zahvalnosti prema Bogu što mu je vratio vid, a nalazi se ispod planine Prokletije, kod Peći.

Kralj Stefan Dragutin podelio je državu na tri dela, a svakim delom vladao je neko od njegopvih bližnjih. Tako je njegova mati kraljica Jelena Anžujska vladala Zetom, Trebinjem, Poibarjem i Plavom. Svom mlađem bratu Milutinu poverio je južni deo države, dok je sebi namenio sever.

Stefan Dragutin verovatno bi vladao duže nego što jeste da se nije dogodila nesreća prilikom koje je slomio nogu. Nakon tog nemilog događaja dolazi do Deževskog sporazuma kada Stefan Dragutin predaje presto svome bratu Milutinu postavljajući uslov da nakon Milutina presto naslede njegovi, Dragutinovi potomci.

Iako je predao presto, Stefan Dragutin nije odustao od vođenja države, pa je tako ipak zadržao vlast nad severnim delom. Osim toga, uspeo je da sina Vladislava oženi nećakom ugarskog kralja i tako dobije Usoru, Soli, Mačvu sa Beogradom i oblasti južno od Beograda.

Stafan Dragutin ostao je upamćen kao sremski kralj, s obzirom da se njegova kraljevina zvala Sremska kraljevina. Njegova prestonica prvobitno je bio grad Debrc, a nešto kasnije seli se u Beograd, grad koji prvi put ulazi u sastav države upravo za vreme Dragutinove vladavine.

Stefan Dragutin podigao je u Arlji u crkvu Svetog Ahilija u kojoj se čuva njegov portret. Pred kraj svog života, kralj Dragutin se zamonašio i tom prilikom dobio ime Teoksit. Nakon smrti sahranjen je u manastiru Đurđevi Stupovi, što mu je i bila želja.