Terzića avlija otvorena je za javnost 2005. godine, a već naredne godine ju je posetilo preko 5.000 turista iz gotovo svih krajeva sveta. Terzića avlija za sada radi samo od aprila do oktobra, ali se vredno radi na tome da bude otvorena za posete tokom čitave godine.  

U staroj kući koja se nalazi u dvorišu postoje tri sobe uređene u etno stilu. U njima se često održavaju tematske izložbe, pa je tako za strane, ali i domaće turiste naročito zanimljivo da vide neke od najstarijih srpskih časopisa, ratne dnevnike, narodnu nošnju, predmete iz Prvog svetskog rata, stari srpski novac, da uživaju u izložbama fotografija i sl. Tu je i brvnara kojoj godina proizvodnje daje neverovatnu čar. Naime, stara je preko 100 godina i pretvorena je u učionicu škole koja je zaista nekada postojala u avliji.

Terzića avlija ima i svoj zaštitni znak, a to je srpski vojnik obučen u ratnu uniformu i opanke. Vojnik je napravljen od stable drveta jasena i ima lik Gvozdena Terzića.

Zlatiborsko naselje Sirogojno , sa svojih skoro 800 stanovnika, pleni svojim neverovatnim pejzažima koji nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Iako maleno, Sirogojno je vrlo živo seoce koje nikad ne spava. Tako razdraganim čine ga i turisti koji su svake godine sve brojniji i brojniji.

Topli, a lepi i moderni džemperi

Ono po čemu je Sirogojno najpoznatije jesu kvalitetni vuneni džemperi koji oduzimaju dah, naročito modernim strancima koji su malo gde imali prilike da se susretnu sa ovim, slobodno možemo reći, umetničkim delima. Džemperi se rade ručno, te je svaki unikat. Ako je suditi po šarama koje krase ove džempere, onda je kreativnost žena Sirogojna zaista na jednom zavidnom nivou. Iako se činilo da ovaj zanat mre, mlade žene uspevaju da ga sačuvaju svojom zainteresovanošću učeći od starijih i iskusnijih.

Staro selo

Ono što najviše privlači svakako je etno selo ili, kako još kažu, muzej na otvorenom. “Staro selo” vredan je spomenik kulture, a čine ga zlatiborske rekonstruisane brvnare. Osim što svaki posetilac uživa obilazeći ih, moći će mnogo toga i da nauči. Recimo, vrlo je zanimljivo čuti kako se nekada pravio kajmak, videti u kakvim posudama se držao, naučiti nešto o zanatima koji su izumrli sa pojavom moderne tehnologije i još mnogo toga zanimljivog.

Glavna kuća u etno selu budi kod onih starijih uspomenu na bezbrižno detinjstvo kada se cela porodica skupljala oko ognjišta da zajedno obeduje, kada se jelo iz drvenog posuđa i sedelo na drvenom podu. Mlađima je teško da poveruju da su nekada svi članovi porodice, ma koliko ih bilo, spavali u istoj prostoriji, a da su majke hranu pripremale na pomenutom ognjištu bez struje i obilja namirnica.

U okviru “Starog sela”, Sirogojno ima i crkvu posvećenu Hristovim apostolima Petru i Pavlu, dok se pored nalazi seosko groblje. Iako skromne arhitekture, crkva izgleda božanstveno zahvaljujući ikonama od kojih neke datiraju čak iz 1764. godine.