Selo Gornja Kravarica se prvi put pominje u prvoj polovini 16. veka, kao nahija Užica, mesto sa svega 19 domova. Međutim, broj stanovnika je do kraja 19. veka skočio na 720. U jednom dokumentu koji se tiče  Dragačeva, a koji potiče iz 1902. godine govori se da su u Gornjoj Kravarici najstarije porodice nepoznatog porekla, a to su: Stanojevići, Tomaševići, Jelići, Joksimovići, Boškovići, Danilovići, Bogićevići, Baralići, Mijailovići, Danilovići, Trifunovići, Rosići, Kovačevići, Perovići, Petrovići i Radičevići.

Nažalost, broj stanovnika se od tada pa do danas znatno smanjio, s obzirom da poslednji popis govori da ih ima otprilike oko 500.

Međutim, prirodu kakvom raspolaže selo Gornja Krvarica teško je precizno opisati u nekoliko reči. Ona mami kada njome zaveje sneg, milina je leškariti u hladu pod nekim starim hrastom dok sunce prži tokom leta, jesenje lišće čini da selo izgleda kao pozlaćeno, dok je prolećni crkvut ptica ovoga kraja naročito privlačan. Jednostavno, Gornja Krvarica je pravo mesto da se makar na dan-dva pobegne od svima dosadne gradske verve, mesto u kome vam neće biti teško da svoj mozak pošaljete na kratki odmor.

Biciklističke ture koje vode do Rimskog bunara pravi su izbor za sve ljubitelje sporta, bilo da se radi o profesionalnom, bilo o rekreativnom bavljenju njime. Ova vožnja će okrepiti vaše telo, ali i duh, a predeli pored kojih staze prolaze čine da svako ko jednom dođe poseti Gornju Krvaricu makar još koji put.

Šetnje planinom Golubac nisu ništa manje interesantne. Svi zaljubljenici u prirodu i fotografiju ovo vide kao izuzetnu priliku da zabeleže svaki kutak ove čarobne planine, ovog spokojnog mesta.

Prvi Sabor trubača nije mogao biti bolji. Dan je bio sunčan i svi meštani su iz svojih kuća poizlazili obučeni u narodne nošnje koje su dugi niz godina stajale prašnjave na tavanu. Iz kuća su zamirisale vruće pogače, domaći kajmak, sir, dok su na ražnju prasad i jagnjad iz sata u sat izazivala još veći apetit. S obzirom da je truba bila gotovo zaboravljena, predstavila su se samo četiri orkestra zasviravši kola i druge zadate pesme, a predsednik žirja bio je profesor muzičke akademije Miodrag Vasiljević.

Danas, na saboru trubača učestvuje nekoliko stotina truba i to ne samo iz Srbije, već i iz čitave Evrope, Amerike, Japana, svih delova sveta. O njima izveštavaju novinski članci, televizijske emisije, a nekima su čak poslužili i kao inspiracija za knjigu i film.

Osim uživanja u muzici najtalentovanijih trubača, na Saboru svoja umetnička dela predstavljaju i slikari, vajari i zanatlije poput grnčara, opančara i drugih. Zatim, tada se održava i takmičenje u raznim sportskim disciplinama kao što su skok u dalj, rvanje i nezaobilazno gađanje jabuke kroz prsten, što je idealna prilika za sve sposobne momke koji još nisu uspeli da nekim podvigom oduševe seljančice u predivnoj narodnoj nošnji koje su ih samo nekoliko trenutaka pre očarale poznavanjem narodnih igara.

Poslednjeg dana Sabora tradicionalno se organizuje i kolektivna svadba kojoj svi meštani priželjkuju da prisustvuju, a naročito kao akteri.