Crna svadba obavlja se nakon smrti mlade osobe koja se za ovozemaljskog života verila za osobu sa kojom je planirala brak ne nadajući se nesreći. Naime, verenik/verenica umrle osobe najčešće pristaje da ostane u simboličnom braku sa pokojnikom narednih godinu dana, što znači da za to vreme ne može da se uda, a veza sa trećom osobom značila bi preljubu.

Crna svadba odvija se upravo na dan sahrane. Iako su svi u žalosti i tuguju za umrlom osobom, sahrana poprima karakter svadbe. Verneik/verenica dolazi na sahranu u svadbenom odelu, a najviše potresan deo ovog rituala jeste momenat kada majka pokojnika oko kovčega svog deteta igra svadbarsko kolo, nakon čega ga spuštaju u raku.

Međutim, ako se desi da verenik/verenica ne pistane na „brak“, onda rodbina umrlog traga po selu za devojkom/momkom koji će pristati, kako bi tako umirili dušu pokojnika i pronašli mu saputnicu da ne bi sam provodio svoj zagrobni život.

Posle godinu dana, ovaj brak se raskida. Reč je o prilično složenom obredu o kojem se vrlo malo zna, s obzirom da mu prisustvuju samo najuži članovi porodice. Razveden/a, „crni mladoženja“ tj. „crna mlada“ sada ima pravo da se veseli i uda za svog ovozemaljskog izabranika.

Otkopavanje pokojnika bio je običaj vezan za kult Sunca i uglavnom se praktikovao povodom smrti neke mlade umrle osobe. Naime, posle četrdeset dana od smrti, rodbina i prijatelji došli bi rano ujutru na groblje i iskopali kovčeg. Zatim bi se kovčeg uspravljao, otvarao se i belom maramom bi se pokojniku brisalo lice.

Kada bi mu prebrisali lice, okrenuli bi ga ka Suncu da ga ono obasja svojim zracima i „primi“ ga, a potom bi zatvorili kovčeg i vratili ga u zemlju. Nakon ovog obreda, pripremali bi se svi pogrebni obredi koji su izvršeni onog dana kada je osoba umrla.

Neki podaci govore da je ovaj ritual poslednji put obavljen početkom 90-ih godina prošlog veka, a s obzirom da mu prisustvuju samo najbliži, o njemu nema mnogo podataka.

Vlaški običaji koji se tiču kulta mrtvih vezuju se za bogatu trpezu na kojoj se nalazi sva hrana u kojoj je pokojnik za ovog života neizmerno uživao. Kada se dođe na groblje, sva napravljena jela šire se po grobu zajedno sa cvećem i pali se tamjan, a potom se peva pesma kojom se budi umrli. Potom sledi polivanje groba bistrom vodom kojom pokojnik treba da se umije, a zatim se pali sveća kako bi video gde je hrana.

Kada neki Vlah umre, veoma značajnu ulogu igraju starije žene koje žive u blizini i koje su bile u dobrim odnosima sa pokojnim. One ga kupaju, oblače, brijaju, češljaju. Pošto se stavi u sanduk, u ruke mu se stavi sveća obavijena cvećem. Pre pravoslavnog opela, opelo vrše iste ove žene. Najstarija peva i na taj način usmerava pokojnikovu dušu ka onome svetu.

Kada se sanduk spusti u raku, pre nego što se grob zatvori, u njega silazi jedna od žena koja je učestvovala u prethodno pomenutim aktivnostima. Orahovom granom, a potom keceljom ili belom krpom čisti sanduk i kadi ga svećom. Po zatrpavanju humke svi odlaze sa groba.

Kada se porodica i zvanice vrate kući, jedan gost uzima upaljenu sveću i paricu i tako na nekoliko sati preuzima ulogu koju je pokojnik imao za života.

Pre nego što se odigra bilo koja vlaška svadba moraju se obaviti tri vrlo važne ceremonije, a to su dogovor roditelja, prosidba i veridba. U prosidbu se ide četvrtkom, subotom ili nedeljom i to uveče, a na dar se budućoj mladi nose minđuše, prsten i dukati.

Na dan svadbe, mladoženja ujutru odlazi kod kuma gde se vesele i pripremaju da krenu po nevestu koja se za toi vreme sređuje, u čemu joj pomažu sestre i prijateljice.

Nevesta nosi dugačak veo koji, prema Vlasima, ima magijsko značenje, odnosno on štiti buduću suprugu od svih zala. Zatim se preko vela na glavu stavlja venac od bosiljka koji će mladu darovati zdravljem, a potom venac od dukata koji će je učiniti materijalno obezbeđenom.

Kada u nevestino dvorište dođu svatovi, svakom od njih se daruje pogača. Sve su obične osim kumove, jer je njegova specijalno dekorisana listićima bosiljka.

Posle venčanja u opštini ili crkvi, kada nevesta uđe u dvorište svog sada već supruga, svekrva daje snahi pogaču. Ona je lomi na četiri dela i baca na sve četiri strane sveta. Potom joj se u ruke stavlja napunjeno sito koje baca na krov kuće. Ako se sito zadrži na krovu, ostaće u kući.

Potom nevesta seda u kuću i donosi joj se u krilo najmlađe dete iz familije. Dok ga drži, majka deteta treba da je poprska po venčanici mlekom iz svojih grudi.

Drugi dan svadbe, pre nego što mladenci ustanu, pred kuću im dolazi muzika i svi se vesele. Nakon što napuste bračnu postelju, kuma zajedno sa svekrvom odlazi da raspremi krevet. Ako se ispostavi da je nevesta bila nevina, kuma kroz prozor izbacuje čaršav da sve prisutne u to i uveri, a potom svi zajedno nastavljaju da se vesele.

Detetu ime svakako daje kum koji pažljivo prati i ritual prvog šišanja deteta. Domaćica mesi šupalj kolač koji se stavlja na vrh glave deteta, te se kroz rupu provlači pramen kose sa temena, zatim iza desnog, pa iza levog uha. U trenutku kada se odsecaju ova tri pramena, naglas se saopštava ime deteta koje se do tada strogo krije i znaju ga samo kum i sveštenik koji ga je prethodno krstio po hrišćanskom obredu.

Crvenim koncem meri se visina deteta i raspon ruku. Ta dužina konca se iseče i zajedno sa odsečenom kosom se lepi voskom i stavlja u vlašu napunjenu vodom. Posle bajanja bosiljkom i gašenja užarenog uglja, majka uzima vodu i u obavezi je da naredna tri dana njome pršće bebu, sebe i prostoriju u kojoj beba spava.

Pošto se voda istroši, zamotuljak pramenova se vadi i ostaje detetu kao amajlija, a majka flašu sa bosiljkom nosi na reku, prilikom čega je potrebno da opkorači potok u suprotnom smeru od onog u kojem teče. Nakon izgovaranja formule kojom odvezuje dete od moći zlih sila i vračara, baca flašu u vodu sebi iza leđa.

U antičkom Rimu, bidermajer se pravio od mirisnih, pokatkad i lekovitih trava, a njegova svrha bila je da otera zle duhove daleko od mladenaca i njihovih gostiju. Tu su se stavljale i kojekakve travčice koje bi navodno potpomogle da supružnici dobiju prvo muško dete, naslednika.

Vremena se menjaju, a sa njima, naravno, i običaji. Danas bidermajer nema neku posebnu svrhu, osim da upotpuni stajling nasmejane i zadovoljne mlade koja se nikada u životu nije osećala tako uzbuđeno. Međutim, u Srba, ali i u ostalim delovima sveta, mlade bacaju bidermajer po izlasku iz crkve. Sve devojke koje su došle na venčanje poređaju se iza mladinih leđa i svaka od njih priželjkuje da baš ona bude ta koja će ga uhvatiti, jer se veruje da je ona sledeća koja će se udati i na čijoj će se svadbi uskoro veseliti.

Naravno, u pitanju je samo simpatični običaj, prilika da se svi slatko nasmeju i zabave, s obzirom da malo ko veruje da će se baš ta devojka koja je uhvatila bidermajer sledeća udati. Mada, nikad se ne zna…

Babinje podrazumevaju dolazak najbliže rodbine, naročito žena, u kuću novopečene majke i njenog čeda prilikom čega se donose razni darovi. Tu se obavezno moraju naći pogača, pečeno pile, torta ili kakvi ukusni sitni kolači, ali i poklon za bebu. A onda, svi za trpezom zajedno jedu donesenu hranu i proslavljaju najlepši događaj u životu roditelja.

Iako tradicija nalaže da morate otići u ovakvu posetu bliskoj familiji, ipak imajte obzira prema trudnici. Nemojte je posećivati makar prvih mesec dana, jer se još uvek prilagođava na novonastalu situaciju i najmanje što joj treba je puna kuća gostiju. Takođe, vrlo je važno da ste zdravi kada odlazite u posetu tako maloj bebi i majci čije je telo još uvek jako osetljivo.

Nekada, babinje su imale svoj smiaso, a danas malo ko drži do toga. Hrana i piće nosili su se kako žena koja se tek porodila ne bi morala sama da kuva kad već ima toliko obaveza oko tek rođenog deteta. Međutim, danas su se stvari malo izmenile, pa umesto da se novopečenoj majci time pomaže, to joj je velika obaveza jer svi gosti zasednu, a na njoj je da ih služi iako nije već noćima oka sklopila.

Romska svadba obično počinje sredom. Tada se sestra ili bliska prijateljica jednog od mladinih roditelja zaduži da ide po kućama i poziva goste na tzv. “malu” i “veliku” ili u hamam. Ovom prilikom pozivaju se gotovo svi prijatelji i poznanici, dok se na svadbenu večeru zovu samo najbliži.

Tog dana pravi se i “peča”, ukras koji se nevesti vezuje oko glave na dan venčanja, a koji se sastoji od zlatnih ili srebrnih niti koje prekrivaju čelo. Predveče, devojke počinju da prave i venac kojim će okititi mladinu i mladoženjinu kapiju i tako nagovestiti svima radosnu vest, a venci se prave od svežeg cveća.

Sledećeg dana, u četvrtak, mlada provodi vreme isključivo u ženskom društvu. Osim majke i svekrve, u kuću joj dolaze najbolje prijateljice i čitav dan se vesele, pevaju, igraju uz romsku muziku, a nešto kasnije mladi se kosa boji kanom. Te večeri, svekrva donosi budućoj snahi sve stvari koje su joj potrebne za veliki dan.

Nekada, petkom je ovo žensko društvo odlazilo u hamam, a kupanje im je plaćala majka budućeg mladoženje. Odatle su izlazile obučene u čiste svilene košulje i jelek, a potom se sladile baklavama koje je mladoženjina majka pripremila. Po izlasku iz hamama, čekalo ih je muško društvo sa muzikom i odatle se upućuju kući, gde nevesta po ulasku svojoj svekrvi ljubi nogu.

U subotu je mlada odevena u šalvare, svilenu košulju i jelek, a na glavi nosi već pomenutu peču. Do kasno uveče igraju se tradicionalne romske igre, kola i vlada opšte veselje. Kod mladoženje takođe. U njegovom dvorištu svira se “Svekrvino kolo” koje mogu da igraju samo žene. Naravno, kolovođa je mladoženjina majka koja muziku čašćava novcem.

Za razliku od subote, mlada je u nedelju obučena u venčanicu bele boje koja simbolizuje nevinost i ne izlazi iz kuće dok po nju ne dođu svatovi. Svatovi se okupljaju kod mladoženje rano ujutru. Mladu iz kuće izvodi rođeni brat ili neko od najbližih rođaka. Ovde nema klasične prodaje mlade, kakvu mi praktikujemo, već mladoženja svojevoljno daje novac onome ko izvodi njegovu izabranicu. Odatle se kreće ka opštini i svadba može da počne.

Neverovatno je kako u 99% slučajeva uspe da je pogodi, čak i kada nije naročito vešt i kada se svi svatovi pribojavaju da metak ne zaluta. Gađanje jabuke nije lak posao naročito ne posle momačke večeri na kojoj se svi opuste i popiju po koju više. Zato, svaka čast mladoženjama.

Kada je gađanje jabuke uspešno obavljeno, onda se praktikuje kupovina mlade. Žene mahom ne vole ovaj običaj i smatraju ga krajnje ponižavajućim, ali on ipak opstaje. Naime, pred nevestinim vratima stoji brat koji određuje cenu sestre, a mladoženja ili stari svat se cenkaju. Brat tu zaradi lepu svotu novca, mada se nekda dešava da svatovi ukradu mladu tako što mladoženja uskoči kroz njen prozor i otme je. Naravno, u pitanju je samo šala, zabava koja taj dan učini još veselijim.

Kada se mlada izvede iz kuće, roditelji joj daju staklenu čašu da iz nje pije vino. Kada ga popije, treba da baci čašu na zemlju. Ako se razbije, veruje se da će mlada roditi muško dete, a ako ostane čitava, onda će roditi žensko. Sigurni smo da se buduće dede postaraju da čaša bude što tanjih ivica.

Kaže narod “Bog na nebu – kum na zemlji”, a tu je i ona stara “Kum nije dugme”. Bez kumova se ne može obaviti ni crkveno ni opštinsko venčanje, oni su svedoci ljubavi koja cveta među vama. Zato je vrlo važno da za kuma izaberete sebi dragu osobu, najboljeg prijatelja, onog za koga ste sigurni da će vam, baš kao i budući supružnik, biti veran i u dobru i u zlu. Međutim, nije ništa neobično, šta više, da se obnavljaju i neka stara kumstva. Neretko se dešava da Srbi za kuma imaju čoveka koga vide tek drugi, treći put u životu, jer je navodno maler prekidati staro kumstvo.

Dever je takođe jedan od važnih osoba na svakom srpskom venčanju. Njegova uloga je da čuva mladu pre samog čina sklapanja braka, tokom proslavljanja, ali i da je preda mladoženji. Ako mladoženja ima rođenog brata, onda uloga devera pripada njemu. Ako ga nema, onda bira brata iz bliske familije. Zanimljivo je da dever u neku ruku stvarno mora da čuva mladu, jer u suprtnom postoji mogućnost da ostane bez para. Na primer, mladoženjini drugovi se udruže, otmu mladi cipelu, a na deveru je da je otkupi ma koliki novci bili u pitanju.

Barjaktar je mladoženjin ili drug ili rođak, a na njemu je da nosi barjak ukrašen ćebetom i drugim raskošnim stvarima kako bi se na simboličan način nevestinim svatovima stavilo do znanja da se dobro udala i da će biti u sigurnim rukama.

Stari svat je takođe iz mladoženjine uže ili dalje rodbine. On je najstariji neoženjeni član familije, a njegova “dužnost” je da dopraća i otpraća goste, motri na mladence i bude svedok njihovog zavetovanja.

Svi navedeni sede za jednim stolom, stolom za kojim je zaljubljeni par zbog čega su se svi tog dana i sastali trudeći si da ceremonija ostane dugo zapamćena.