Sveti Luka je u Antohiji i Tazru izučio medicinu, te je radio kao lekar najčešće na brodovima koji su prevozili putnike i po nekoliko nedelja. Osim toga, smatra se začetnikom ikonopisanja, s obzirom da mnogi izvori tvrde da je upravo Sveti Luka naslikao prvu ikonu, ikonu Isusa Hrista, a potom i ikone Bogorodice i apostola Petra i Pavla.

Oko 60. godine napisao je Sveto Jevanđelje po Luki, a zatim i Dela apostolska.

Kada je imao 84. godine, idolopoklonci su oduzeli život Svetom Luki obesivši ga na drvo masline u gradu Tebi.

Svetog Luku srpska pravoslavna crkva slavi 31. oktobra, a rimokatolička 18. oktobra. Smatra se zaštitnikom doktora, umetnika, zlatara, mesara i neoženjenih muškaraca. Njegov grob časti nalazi se u Padovi u crkvi svete Justine.

Sveti Jovan Bogoslov je prilikom Tajne večere sedeo tik uz Hrista koji mu je otkrio Judinu izdaju. Proveo je uz Hrista njegove poslednje, najteže trenutke ovozemaljskog života, momente u kojima je bio više nego surovo mučen. Zbog toga mu je Isus, prikovan za krst na kome je stradao, poverio brigu o Bogorodici.

Održavši obećanje, Sveti Jovan Bogoslov se brinuo o Hristovoj majci sve do njene smrti nakon koje odlazi da propoveda u Efesu i Rimu. Međutim, u Rimu biva surovo tretiran od strane cara Domicijana koji naređuje da se za Jovana spremi najjači mogući otrov koji će ispiti. Na carevo veliko nezadovoljstvo, Sveti Jovan Bogoslov po njegovom ispijanju ostaje živ, te biva prognan na ostrvo Patmos.

Kada mu je bilo oko 100 godina, Sveti Jovan Bogoslov je svojim učenicima zatražio da mu iskopaju grob u vidu krsta i pokriju ga zemljom kada u njega uđe. Tako i beše. Međutim, kada su nakon nekog vremena otvorili grob, tela nije bilo.

Sveti prorok Jeremija slavi se 14. maja, a rođen je u selu nadomak Jerusalima čak šest vekova pre Isusa Hrista. Vrlo rano počeo je da prorokuje, kada je imao samo 15 godina. Mnogim carevima predvideo je sudbinu koju nisu priželjkivali, te je s toga često proganjan. Caru Jehoniju Sveti Jeremija je prorekao da će ga sa čitavom porodicom odvesti u Vavilon gde će ubrzo po dolasku i umreti, a caru Joakimu da će mu se telo vući van zemlje nesahranjeno. Zbog ovog poslednjeg, Sveti Jeremija bačen je u tamnicu.

Po dolasku cara Sedekije na jerusalimski presto, Sveti Jeremija je prorekao pad Jerusalima i njegovo razaranje od strane Vavilonaca. Tako je bilo: grad je opkoljen, opljačkan, ubijen je veliki broj ljudi, a neki su odvedeni u Vavilon kao roblje.

Sveti Jeremija protivno svojoj volji odlazi u Misir sa izvesnim brojem Jevreja. Tamo provodi svega četiri godine nakon čega ga njegovi sunarodnici kamenuju. Prvobitno je bio sahranjen u Misiru, ali su njegove mošti odatle prenete u Aleksandriju po naredbi cara Aleksandra Velikog.

Sveti Ignjatije Bogonosac bio je jedan od učenika Svetog Jovana Bogoslova, ali i prvi koji je uveo antifonski način pojanja u crkvi. Ovaj način podrazumeva pevanje za dve pevnice. Kada pojanje na jednoj od ove dve strane prestane, na drugoj počinje.

Kada je neznabožački car Trajan vodio rat protiv Persije, prolazio je, između ostalog, kroz Antiohiju gde je čuo za Svetog Ignjatija. Neverujući da vera može da bude toliko čvrsta, car je pokušao da ga odvrati od vere na sve načine, prvo preteći mu, a posle nudeći mu senatorsku titulu. kako Sveti Ignjatije Bogonosac nije želeo da se odrekne Boga, Trajan je naredio da ga okuju, pošalju ga u Rim i bace ga u arenu zverima. Godine 106. lavovi su ga rastrgli, a ono malo njegovih moštiju vraćeno je u Antiohiju. No, po dolasku Persijanaca u Antiohiju, njegove mošti vraćene su u Rim.

Sveti Marko je došavši u Aleksandriju i ovde osnovao crkvu i u ljudskim srcima stvorio i učvrsto veru prema Hristu. Međutim, Sveti Marko pao je u ruke beznabožaca koji su ga osudili i izranjavali vukući ga ulicama Aleksandrije, a potom ga bacili u tamnicu. Sledećeg dana se upokojio.

Mošti Svetog Marka su u 9. veku iz Aleksandrije prenete u Veneciju, grad koji ga slavi kao svog zaštitnika. Na Trgu Svetoga Marka nalazi se i istoimena katedrala sa koje je jedan od zidara pao tokom njene gradnje, ali je tom prilikom ostao nepovređen zahvaljujući molitvi. Zbog toga se smatra i zaštitnikom zidara, ali i advokata, pisara, zatvorenika, staklara i Egipta.

Kao monah, Sveti Vasilije Ostroški vodio je veoma strog način života zbog čega se za njega vrlo brzo pročulo, te je izabran za zahumskog i skenderijskog episkopa. Kao arhijerej, Sveti Vasilije Ostroški boravio je u manastiru Tvrdoš. Međutim, po razaranju manastira od strane Turaka, Vasilije se seli u manastir Ostrog.

Sveti Vasilije Ostroški umro je u 16. veku u Ostrogu, gde se i danas čuvaju njegov grob i njegove čudotvorne mošti isceliteljske moći nad kojima dolaze da se leče iskreni vernici iz svih delova sveta.

Sveti Trifun se rodio u jednom malom frigijskom selu Kampasada. Odrastao je u vrlo siromašnoj, ali složnoj porodici, okružen ljubavlju svojih bližnjih. Još kao vrlo mali dečak spoznao je ljubav koju gaji prema veri, ali i neverovatnu moć koju mu ta ljubav pruža. Naime, Sveti Trifun je isceljivao najrazličitije bolesti koje bi zadesile ljude ili pak životinje u njegovoj okolini.

U vreme kada je Sveti Trifun još uvek bio mlad, Rimskim carstvom počeo je da vlada car Gordijan. Međutim, zadesila ga je velika nesreća. Naime, Gordijanova kćer Gordijana se teško razbolela – izgubila je razum. Sa svih strana dolazili su najistaknutiji lekari ne bi li rešili problem mlade devojke, međutim nikome od njih nije polazilo za rukom. Jednoga dana iz nje je progovorio zli duh i rekao da ga iz Gordijane može isterati samo Sveti Trifun. Izlečivši devojku, Sveti Trifun je dobio silno bogatstvo koje je razdelio siromašnima vrativši se čuvanju gusaka, poslu koji je do tada zadovoljno obavljao.

Sveti Ilija bio je prorok koji se pominje u Starom zavetu. Proročio je dvadeset i pet godina, a samo ime Ilija potiče iz starohebrejskog i znači Bog je Jahve.

Sveti Ilija slavi se sa ogromnim strahopoštovanjem. Naime, kada su prešli u hrišćanstvo Srbi su ovom svecu pripisali veliki broj osobina koje su se vezivale za starog slovenskog boga Peruna koji je upravljao munjama i gromovima.

Veruje se da se Sveti Ilija vozi u kočiji od plamena koju vuku četiri konja koja poput zmajeva izbacuju plamen kroz svoje nozdrve, a kad grmi, to je samo znak da Sveti Ilija prolazi svojim ognjenim kolima po nebu.

Na Svetog Iliju se nikako ne treba kupati u reci niti je dobro ulaziti u vinograde. Takođe treba izbegavati i rad u polju kako sunce ne bi sagorelo useve.

Na ikonama, Sveti Ilija je prikazan kako se vozi oblacima u svojim kolima držeći u ruci nož kojim je na brdu Kamil poklano 450 lažnih Valovih zreca. Još jedna ikona Svetog Ilije prikazuje ga kako sedi u pećini i skriva se od zlog cara Ahava dok mu crni gavran donosi hranu.

Odlazak na Svetu goru

Sveti Sava imao je samo sedamnaest kada je sam odlučio da ode na Svetu Goru. Ova ideja ni malo se nije dopadala njegovim roditeljima, pa je bio primoran da pobegne od kuće. Nemogavši da ga pronađe, ugledni Stefan Nemanja slao je poteru na sve strane kako bi ga sprečio da napravi taj korak. Međutim, kada su konačno uspeli da ga pronađu, Rastko je već primio monaški čin i dobio ime Sava. Iako se ne zna tačno u kom od manastira se zamonišao, veruje se da je u pitanju grčki manastir Vatoped.

Boraveći u Vatopedu, Sveti Sava je neprekidno čitao dela ruske bogoslovske književnosti, učio se molitvi i družio sa ljudima istog opredeljenja od kojih će mu neki biti čak i uzori kada je u pitanju uređenje crkvenog života. Kada je Stefan Nemanja doneo odluku da se 1196. godine povuče sa prestola, otišao je na Svetu goru i pridružio se svom najmlađem sinu. Nakon što se zamonašio, dobio je ie Simeon.  

Hilandar

Boraveći zajedno, Sveti Sava i Sveti Simeon došli su na ideju da na Svetoj gori osnuju srpski manastir Hilandar. Uprkos nekolicini problema, uspeli su da je ostvare, a za prvog igumana izabran je monah Metodije sa kojim su bili vrlo bliski.

Stefan Nemanja tj. Sveti Simeon umro je u Hilandaru 1199. godine, a evo kako je Sveti Sava opisao život nakon očeve smrtu u delu „Žitije Svetog Simeona Nemanje“:

„Kаdа je ovаj blаženi otаc nаš prešаo u večni pokoj, zаvetom ostаvi mаnаstir meni grešnome u skromnom nekom stаnju, u kojem mi otide, nekogа prepodobnog mužа, po imenu Metodijа, sа još četrnаestoricom monаhа. Obuze me velikа tugа i bojаzаn, jedno od pustoši, а drugo zbog strаhа od bezbožnih rаzbojnikа. Ali kаko se izvoli ljubаvi Bogomаtere i Nаstаvnice nаše i svetim molitvаmа gospodinа Simeonа, tаj hrаm od neznаtnog i mаlog uznese se u velelepnu pojаvu. I posle mаlo vremenа skupih devedeset monаhа u brаtstvu i sve spremih što je nа potrebu mаnаstiru.“

Sveti Sava je i prvi srpski arhiepiskop, a na tom položaju bio je sve do 1234. godine kada odlučuje da se povuče i na svoje mesto postavlja svog učenika Arsenija. Nakon toga, kreće na drugo hodočašće u Svetu zemlju na kojem je i umro stigavši u Trnovo 27. januara 1236. godine. Upravo tog dana svi pravoslavni vernici slave prosvetitelja srpskog Svetog Savu.

Život hrabroga Georgija

Sveti Georgije je vrlo rano ostao bez oca, rimskog vojnog oficira, te je sam sa majkom živeo u Palestini gde se školovao i i sam bio vojnik. Toliko je bio uspešan da ga je Dioklecijan već u njegovoj dvadesetoj godini imenovao za vojvodu, što je bio najstariji vojni čin.

Kada je 303. godine Dioklecijan započeo progon hrišćana, Sveti Georgije je oslobađao robove, sluge, a svu svoju imvinu podelio je siromasima. Kada je ponosno priznao caru da je i sam hrišćanin, ovaj je naredio da ga uhapse i bace u tamnicu.

Strašne muke Svetog Georgija

Dioklecijan je pokušao da ga nagovori da se odrekne hrišćanske vere tako što je naredio vojnicima da mu u tamnici zabiju noge na klade, a na grudi postave ogroman i vrlo težak kamen. Međutim, fizičke muke nisu uspele da ga pokolebaju. Sledećeg dana vezuju ga za točak prepun bodlji. Posle nekoliko sati okretanja skinuli su njegovo telo sa točka misleći da je mrtav, ali su se prevarili. Dioklecijan je potom naredio da se Sveti Georgije zakopa u negašeni kreč, a da mu glava ostane izvan zemlje kako bi bio svestan svojih muka dok mu telo potpuno ne sagori. S obzirom da je ponovo preživeo, sada već i suviše razljućeni car poziva u pomoć vrača koji će Georgiju spraviti dva napitka: jedan koji će ga navesti da se pokori i drugi smrtonosni. I od njih ostaje živ, te mu 6. maja 303. godine odrubljuju glavu.

Zašto baš aždaja?

Legenda kaže da je u Palestini živela ogromna aždaja koja je proždirala ljude ili ih ubijala svojim otrovnim zadahom. Obrativši se vladaru za pomoć, ovaj ih je posavetvao da svakoga dana žrtvuju po jedno dete, te ga oni i poslušaše. Kada je došao red na vladarevu ćerku, pred njom se pojavi Sveti Georgije na konju i sa kopljem u ruci. Kad aždaja izađe, on joj zari oštro koplje u čeljusti,a devojka joj veza svoj pojas oko vrata i povede ka gradu, pa svi stanovnici Palestine, zajedno sa vladarem, primiše hrišćanstvo.

Hristovo krštenje 

Ranu mladost Sveti Jovan je proveo u porodici, a kada je odrastao, otišao je od kuće i odlučio da živi u pustinji kako bi apsolutno mogao i duhom i telom da se posveti molitvi i postu. Pustinja se nalazila blizu reke Jordan, gde je Sveti Jovan vršio obrede kupanja čime su se grešni i oni koji se zbog svojih grehova iskreno kaju čistili, te na taj način pripremali za dolazak Carstva Božijeg.

Jevanđelje po Mateju kaže da je Isus oko svoje tridesete došao da se krsti kod Jovana koji mu je rekao: “Ti treba mene da krstiš, a ne ja tebe”. A kada je Sveti Jovan krstio Hrista, sa neba je sišao Duh sveti u vidu golubice i začuo se glas Gospoda: “Ti si sin moj ljubljeni. U tebi mi sva milina.“ Sećanje na ovaj događaj slavi se 19. januara, a praznik nosi ime Bogojavljenje.

Pogubljenje Svetog Jovana

Rimski vladar Irod Antip imao je rođenog brata Filipa, oženjenog lepom Irodijadom. No, i pored toga što mu je brat bio živ, Irod je odlučio da oženi bratovljevu ženu. Sveti Jovan im je zbog toga prigovorio, te je Irodijada odlučila da naredi da ga pogube. To nije ona direktno uradila, već je poslala svoju kćer, plesačicu Salome, da zaigra pred Herodom, očara ga, a potom mu tako zaslepljenom zatraži glavu Krstitelja. Tako je bilo. Posle nekoliko dana boravka u tamnici, Sveti Jovan je pogubljen. Odrubljena mu je glava koja je na tacni izneta pred Salome.

Sveti Jovan se smatra zaštitnikom zatvorenika, epileptičara, muzičara, krojača, ugostitelja, zaštitnikom Malte. Srpska pravoslavna crkva slavi ga 20. januara, dok se dan njegove smrti obeležava 11. semptembra i zove se Usekovanije.

Njegov lik, njegova dela, milostinja koju je davao siromašnima činila je da bude obožavan ne samo u mestu iz kojeg je potekao, već i šire. Poznato je da je Sveti Nikola nakon smrti svojih roditelja, oca Teofana i majke None, prodao svu svoju imovinu, te novac razdelio onima kojima je on bio najpotrebniji uz reči: “Sirotinjo, od vas svi uzimaju, vreme je da vam neko nešto i da.”

Za vreme vladavine careva Dioklecijana i Maksimijana, tokom strašnog progona i mučenja hrišćana, Sveti Nikola bačen je u tamnicu. Međutim, to ga nije sprečilo da nastavi da propoveda hrišćansku veru. Po izlasku iz tamnice, Sveti Nikola bio je još jednom oštro osuđen, ali ovoga puta zabranom prisustva na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji. Naime, on je udario aleksandrijskog sveštenika Arija koji je optužen za jeres, ali je nedugo potom ponovo dobio odobrenje da prisustvuje Saboru kada su se “nadležnima” javili Isus Hrist i Bogorodica, rekavši da Nikola na taj način samo brani pravu veru i da nije pravedno što su mu izrekli takvu kaznu.

U svojoj, otprilike, 73. godini, Sveti Nikola umire 6. decembra 343. godine kada se danas i slavi. No, ljudi su ga i tokom života smatrali svecem. Ozdravio je mnoge bolesne, a među njima je i Stefan Dečanski kome je povratio vid. Danas, hrišćani veruju da su njegove mošti te koje leče, a one se nalaze u Bariju, u Italiji.

I dok neki praznuju 19. decembar u svojim domovima, pred bogatom posnom trpezom, moreplovci ovoga dana bacaju svoja sidra kako bi zahvalili Svetom Nikoli čudotvorcu koji je spasao mnoge nasukane, izgubljene brodove i koji im i danas dolazi u pomoć pri strašnim brodolomima.