Istorija tvrđave i plan grada

Golubačka tvrđava se prvi put pominje u 14. veku, iako se ne zna tačan datum njenog nastanka. S obzirom da u sastav četvrte kule ulazi između ostalog i pravoslavna kapelica, može se zaključiti da je osnovu tvrđave podigao neki od pravoslavnih velikaša, vrlo verovatno srpskih, dok se finalni radovi pripisuju Turcima koji su ojačali nekoliko postojećih kula i sagradili poslednju, desetu, koja je kontrolisala Dunav.

Neko vreme, Golubačka tvrđava bila je u rukama kneza Lazara, ali je nakon Boja na Kosovu pripala Bajazitu I. Nedugo potom prisvojili su je Mađari, a onda se ponovo vraća u srpske ruke, despotu Stefanu Lazareviću. Nakon njegove smrti, Golubačka tvrđava biva predata Turcima, koji Golubac i još nekoliko gradova 1867. godine predaju  knezu Mihailu.

Golubačka tvrđava sastoji se od prednjeg, zadnjeg i gornjag grada. Osim pomenutih deset kula tu su i dve velike kolske kapije, kao i spoljni zid šanca za koji se pretpostavlja da je bio pun vode. Grad je sa stenom Babakaj povezan glomaznim lancima, što je nekada omogućavalo apsolutnu kontrolu drumskog i rečnog saobraćaja kroz đerdapsku klisuru.

Zašto Golubac?

Devet kula je četvorougaonog oblika, dok je samo jedna u donjem delu poligonalna, a u gornjem cilindrična. Zbog toga je dobila naziv Šešir kula. Za Šešir kulu se vezuje i legenda o nastanku imena Golubac. Naime, u ovoj kuli je bila zarobljena Jelena, vizantijska princeza. Tužna i usamljena, počela je da se druži sa golubovima koji su joj uskoro postali i najbolji prijatelji.

Druga legenda govori o Golubani, devojci izuzetne lepote koja je opčinila turskog pašu. Činio je sve kako bi pristala da se uda za njega, ali ona bi ga svaki put odbila. Zato je paša naredio da je vežu za stenu koja je bila u Dunavu. Nakon dugog mučenja, njeno telo prepustili su pticama koje su ga rastrgle.

Bogata planina

Planina Kopaonik naziva se još i planinom sunca s obzirom na broj sunčanih dana u godini koji premašuje 200. Zimi je ovde idealno provoditi vreme, jer temperature nisu suviše niske, a snega ponovo ima na pretek baš kao i skijaških staza od kojih je svaka gotovo čitave sezone krcata.

Kopaonik je takođe nadaleko poznat po svojim rudnim bogatstvima. Ruda metala, minerala, cinka, olova i gvožđa ovde ima u pozamašnim količinama za šta su krivi mineralni rastopi koji su zbog visokih temperatura u kombinaciji sa snažnim pritiscima izazvali promene na stenama.

Kopaonik se ponosi svojim predivnim jezerima na kojima počiva, a najveće među njima jeste Semeteško jezero ispod Orlovca. Jezero je izuzetno toplo. Tokom leta temperatura dostiže i 20 stepeni, a prosečna temperatura tokom ostatka godine je 10 stepeni.

Nacionalni park Kopaonik izuzetno je bogat rezervatima prirode, prirodnim spomenicima, geološkim, hidrološkim i geomorfološkim objektima. Prirodnih rezervata ima 13 i to su Kozje stene, Vučak, Mrkonja, Duboka, Jelak, Jankova bara, Barska reka, Suvo rudište, Gobelja, Metođe, Samokovska reka, Jelovarnik i Bele stene.

Kopaonik Pančiću

Ako odlučite da posetite nacionalni park Kopaonik nikako ne bi trebalo da zaobiđete Pančićev mauzolej. Naime, priznati srpski botaničar Josif Pančić obilazio je i istraživao za života mnoge srpske planine. Međutim, najviše ga je očarao upravo Kopaonik na kojem je bio čak 16 puta. Nakon poslednje posete ovoj planini, Pančić je izrazio želju da ovde bude sahranjen. Srpska akademija nauka i umetnosti i planinari Srbije ispunili su mu poslednju želju sahranivši ga na sada već Pančićevom vrhu na Kopaoniku u kovčegu od Pančićeve omorike. Na ploči koja se nalazi na mauzoleju stoje sledeće reči:

Ostvarujemo zavet Pančićev. Prenosimo ga da ovde večno počiva. Objavljujemo njegovu poruku upućenu srpskoj omladini: “Da će tek dubokim upoznavanjem i proučavanjem prirode naše zemlje pokazati koliko voli i poštuje svoju otadžbinu”.

7.7.1951. godine,

Srpska akademija nauka Univerzitet u Beogradu,

Planinarski savez NRS

Planina Tara nadaleko je poznato izletište kako tokom snežnih dana kada je idelana za uživanje u zimskim čarolijama, tako i tokom leta kada nema ničeg lepšeg od kupanja u bistroj Drini. Nalazi se u Zapadnoj Srbiji, blizu Zlatibora, i jedan je od „članova“ grupe Starovlaških planina.

Na Tari se nalazi i Jarevac, veštačko jezero koje mami svojom bistrinom i koje ponosno čuva u sebi jednu od najređih vrsta riba, a to je pijor ili gagica. Pijor raste maksimalno 12cm, telo mu je okruglo i prekriveno krljuštima osim na trbuhu koji je gladak. Uglavnom je tamnozelene boje, dok su mu glava i grudi obojeni u jarkocrvenu.

Tara kao predmet istraživanja

Tara je još od davnina omiljeno mesto ne samo turistima iz Srbije i drugih zemalja, već i mnogim velikim naučnicima. Nemoguće je govoriti o Tari, a ne pomenuti Josifa Pančića, botaničara koji je u 19. veku na području ove prelepe planine otkrio endemsku vrstu četinara koja je po njemu i dobila ime. Pančićeva omorika je tanka, vrlo uzana i visoka neverovatnih 50 metara.

Prostrana zapadnosrpska planina očarala je i hrvatskog biologa dr Kuna Vidrića koji je još kao dete zavoleo planine, a od svih koje je obišao najviše mu se dopala upravo ova. Prešao ju je uzduž i popreko, što je rezultiralo knjigom Vodič po planini Tari.

Ono što Frušku goru čini vrlo zanimljivom jeste to što je nekada bila ostrvo Panonskog mora i dosta je razruđena kako planinskim, tako i rečnim tokovima. Nije naročito visoka planina i za razliku od obima koji obuhvata sam nacionalni park, planina Fruška gora zauzima svega 500 km².

Na ovom području nisu oduvek boravili isključivo Srbi. Narodi iz čitave Evrope podizali su građevine najrazličitijeg tipa na području Fruške gore zbog čega je ona danas jedno od najvećih nalazošta brojnih fosilnih ostataka.

Fruškogorski manastiri čine važan deo istorije ove planine. Najstariji je izgrađen čak u 15. veku, a najmlađi tri veka kasnije. Do Drugog svetskog rata postojalo je 30 manastira izuzetne lepote, duhovne, ali i arhitektonske vrednosti, a danas ih ima samo 16 od kojih je tek poneki obnovljen dok su ostali u ruševinama.  

Ova planina prekrasnih pejzaža čuva u svojim šumama najrazličitije vrste pečuraka, s tim što treba biti vrlo pažljiv pri njihovom prikupljanju, jer se osim jestivih ovde kriju i one otrovne koje niko ne bi želeo na svom tanjiru, a još manje u svom stomaku.

Čitava planina idealno je mesto kada zaželite da se odmorite, opustite ragledajući lepote gotovo netaknute prirode, slušajući Dunav kako tiho tiče, ali najpoznatije izletište svakako je Stražilovo koje se nalazi u neposrednoj blizinih Sremskih Karlovaca, mesto koje je bilo predmet nadahnuća mnogih velikih srpskih pesnika.