Prvi Sabor trubača nije mogao biti bolji. Dan je bio sunčan i svi meštani su iz svojih kuća poizlazili obučeni u narodne nošnje koje su dugi niz godina stajale prašnjave na tavanu. Iz kuća su zamirisale vruće pogače, domaći kajmak, sir, dok su na ražnju prasad i jagnjad iz sata u sat izazivala još veći apetit. S obzirom da je truba bila gotovo zaboravljena, predstavila su se samo četiri orkestra zasviravši kola i druge zadate pesme, a predsednik žirja bio je profesor muzičke akademije Miodrag Vasiljević.

Danas, na saboru trubača učestvuje nekoliko stotina truba i to ne samo iz Srbije, već i iz čitave Evrope, Amerike, Japana, svih delova sveta. O njima izveštavaju novinski članci, televizijske emisije, a nekima su čak poslužili i kao inspiracija za knjigu i film.

Osim uživanja u muzici najtalentovanijih trubača, na Saboru svoja umetnička dela predstavljaju i slikari, vajari i zanatlije poput grnčara, opančara i drugih. Zatim, tada se održava i takmičenje u raznim sportskim disciplinama kao što su skok u dalj, rvanje i nezaobilazno gađanje jabuke kroz prsten, što je idealna prilika za sve sposobne momke koji još nisu uspeli da nekim podvigom oduševe seljančice u predivnoj narodnoj nošnji koje su ih samo nekoliko trenutaka pre očarale poznavanjem narodnih igara.

Poslednjeg dana Sabora tradicionalno se organizuje i kolektivna svadba kojoj svi meštani priželjkuju da prisustvuju, a naročito kao akteri.